Живот провођен онам’ онамо
у сјају беде пре славе Христа,
на престолима за које знамо,
где ми у оку често заблиста
ништавност духа, обиље моћи,
та хрпа старог лишћа крај плота.
Престаје занос дана и ноћи,
а ја све даље од свог живота
слутим да снове лажнога раја
не могу, не смем да снивам више.
Небо је усуд оку без сјаја
које са лица сузама брише
трагове прошле бокорне блудње
Ћутим и смерно Богу се молим,
па кад престану времена жудње
можда ћу и ја моћи да волим.
(Прочитано: 80 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.277.315 пута)