Не видимо се,
а за истом смо трпезом
Не чујемо…
Не осећамо,
а у једној смо постељи
Далеки и неми…
Горде планине твојих рамена
ланцима мука загрљене
плача и ћутања зид
Е, да сам ти као некад стена
да таласе чежње разбијаш о мене
као што море грли и љуби хрид
Згасли су снови и звезде
за две самоће у кревету
У заборављене руке за столом
дрхтаји нежности се гнезде
И последња кап љубави на свету
отрова срца сузама и болом
Не видимо се,
не чујемо
далеки и неми,
осећамо крај.
(Прочитано: 65 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.286.224 пута)