
БОЛ
Трчи још мало, немој стати!
Иза брега чека те она,
још само мало мораш издржати.
За вас већ звоне свадбена звона!
Трчи брже, немој стати!
Витким ногама трчи по снегу,
још само мало, не смеш одустати.
Ево ве се примичеш брегу.
У подножју брега, осети бол,
схвати да га метак пронађе!
Зар да сада ‘мре тако млад,
сада када праву љубав нађе?
Паде у снег, превија се од бола,
зна да га издаје последња снага.
Снег се обојио од његове крви,
пита се само где му је сад драга!?
Да она не крене његовим трагом,
да и њу не нађу крволочни пси?
Док умире размишља о њој,
да и њу неки ловац не погоди!
Из његовог тела истиче живот,
његова срна негде на брегу,
размишља срећна о њиховој свадби,
не знајућ’ да јелен, умире у снегу!
Последњи трептај његовог ока,
глава му болно упада у снег!
Умире с њеним именом на уснама,
тузан што није претрчао брег!
© Јасмина Димитријевић