Ti znaš veoma, najmila moja,
ja nisam daleka tvoja ljubav
već sam tvoj dečko sa dušom kod tebe
premešten odavno na zraku sunca
i ničega više nema kod mene
od sumnji starih, pa sada već znam
da ljubav si moja, najmoja moja,
i uvek tebi sve ću da dam..
A vreme se menja, odjednom loše,
ja juče ni mogao za sebe da znam,
k’o stenu što mrve bujice vode
takav sam bio, okupan znojem,
i legao onda i mislio kraj.
Spavao dugo i ni znao nisam
da ti me čuvaš, da ti me lečiš,
da tvoja ljubav je najveći lek,
i pio sam žedan, te vode željan,
pa zrnca su opet postala stena
i zdrav sam opet na vrhu planine
pa gledam one daleke daljine
ja tebe da vidim i hvala da kažem
što tvoja ljubav i tvoja dobrota,
i tvoje biće, tvoja lepota,
meni su dali da ozdravljen budem,
odjednom zdrav, i opet tvoj,
i uvek ti hvala, najmila moja
za tvoj tako predivni i veoma drag,
i veoma uspešan, najlep za mene,
pa stoga se klanjam, ludice moja,
ljubavi moja, za tvoj najdraži
lek.
(Bgd, 16. Maj 2017)