ГРАНИЦЕ НЕ ПОСТОЈЕ
Тесне ме ципеле жуљају,
тесна ме кошуља стеже,
и све би било много горе,
да лишће што пада
није још свеже…..
Овако пропланци
још ме маме,
а свеже ноћи још ме буде,
и нисам крива што и сванућа,
упорно зову ме док тихо руде…
У мојој души сањаре звезде,
док занесена шетам градом,
из мојих руку птице селице,
полећу за јатом са новом надом….
Не, зидови су само варка,
тек тихо место за спасење,
све остало је само навика,
биљка без корена увек вене!
И шта постоји у дрхтајима,
у откуцајима немирног срца,
тек једна река живота пуна,
тек један вулкан који светлуца!?
Речи ко’ ноте свуда се чују,
али често немају прави ритам,
а ја их зовем док тако „блудим“
само још нешто да их питам!
Погнуте главе, постиђенo,
траже с’ којом би да се сложе,
са новим тактом док их голицам,
престају да се љуте и гложе!
Мелодија настаје дивна,
игра све живо, тло подрхтава,
с’ брега на брег шуме се селе,
путеви журе у град до града….
Границе нигде не постоје,
сви се радују новом госту,
док сузе радоснице журно падају,
смех се ко’ бисер одасвуд просу!
(с) Миладиновић Сандра