OНА

О Н А

Она је уснула у трави,
Под крошњом зелених бреза,
На распуклим ружама,
Изнад литица стрмих.
Она је уснула у пољу,
Испред планина плавих,
И ни од ког не преза.
А ја је дотичем рукама
Док ми у грудима грми.

Она ми отвори очи,
Пружи ми себе на вољу,
И видех да је на јави.
Али као у сну да плови,
Под небеским кровом лађа.
И пре но што сунце зађе,
Док прва свија се тама,
Видим на њеним уснама,
Чежњу јачу од свега.
Питам се да ли док сања,
Љуби мене ил` њега.

Аутор: Миломир Обрадовић
Деч, Палих бораца 74