Jедна ноћ што виси о нити Мјесеца

једна ноћ што виси о нити Мјесеца

исписује зебњу јутарњега часа

шилом тмине кроз ткања неба што пресијеца

ријечи с руба ријечи и ћутања без гласа

међе очију склопи трептајем и сијај

спрам Луниног ока ти охани миром

ил’ спрам луче ријечју тиху пјесму свијај

о љубави слово исцијељеном лиром

једна ноћ да прође крај путева страха

један Мјесец да се састави у круг

једна ријеч да никад не остане без даха

један живот смрти да одужи дуг

©Мирослава Одаловић