Сопствену сјенку газим
Сашивеном хаљом од хиљаде љета
Змијом угрижена земљама газим
И ту сам сасвим гдје још ме има
Гдје ријечи ми још благослов моле
С крајичка прољећа у сну смртних зима
Зраци ме мисли грију и још воле
У ватри гашена на ломачи слутњи
Да ријечју још је обречена нада
У стиску неба у дну свих слутњи
Гдје бездано лиже пламен мог пада
Од чежње набрекла дахом уклетим
Свом миру за један пламен сам ближе
Ту сам да дишем још мало да летим
Јер ријеч ме ватре на олтар диже
©Мирослава Одаловић
(Прочитано: 43 пута, 1 прочитано данас, Сви чланци прочитани: 1.289.016 пута)