На удици страха упецана звијезда

Стресла је небо на прагу бола
И лагано ушла дубоко у мој свијет
Она жена а ја претеча њена
Сребрно сипамо у земаљски прах

У понорне руднике жедне сјаја
Благодатно отворену пећину без краја
У решето неба што сије
Црна и плава зрнца тла
У решето неба што шије
Хаљу што моје тијело је зна

И сада страхом растјерана гнијезда
Над крошњом круже бескрајна кола
И једну птицу што се облачи у цвијет
Птица је жена ја претеча њена
Вртоглаво спуштају у расцјетан дах

У понорне руднике жедне сјаја
Благодатно отворену пећину без краја
И у решето неба што сије
Црна и плава зрнца тла
И у решето неба што шије
Хаљу што моје тијело је зна

©Mирослава Одаловић