Bilo jednom jedno dete,
nasmeju se cim se ga sete.
Srecno, zdravo, lepo, pravo,
cim ga vide, reku majci: Bravo!
Ali srecno bilo nije,
falilo mu to najmilije.
Fali otac, fali majka,
shvatilo, da zivot nije bajka.
Slomu njemu rano krila,
pa mu radost tudja bila.
Tudja radost, tudja sreca,
al’ milost Boga je najveca.
Pogleda gore, u nebo pravo,
kaze: “Boze uzmi me malog.”
Bog se nasmesi i ga utesi:
“Bice bolje, al’ ne gresi!
Voli oca, voli majku!
Pricaj svima tu divnu bajku.
Pricaj dete, sta si videlo.
Pricaj hrabro, pricaj smelo.
Za zivot onaj pricaj svima,
za nasu veru, za oca sina,
I svetog duha, za krstenje,
za Boga Hrista – preobrazenje.
Pricaj dete, za nedelje,
pricaj kakvo je to veselje
Krv i telo Boga Hrista,
pijes, jedes pa zablistas.
Mir u sebi, mir u svima,
mir u tebi dete ima,
vera nasa, vera slavna,
prava vera, Pravoslavna.”
