Дан: 14. децембар 2018.

Ako odeš
Ništa se neće izmeniti
Sunce će i dalje izlaziti na istoku
I mesec će se tanjiti i rasti
Mesečariće okeani
I opadati i dizati se vode
Plimom i osekom disaće mora
I ja ću disati (samo još disati)
Duboko i teško
Plimom sećanja i osekom zaborava
Nadolaziće i opadati bol za tobom
Sve dok te ne zaboravim sasvim
Tuge li
A jesen ti je i života i ljubavi
Kasno
Da ikome više budeš što si meni
Ludost mladosti (a nismo mladi) i lepota poroka zrelosti
Presvisnuću
Ako te i kao pesnikinja prebolim
Jer posivećeš i poplesnaviti kao mahovina
Na severnoj strani života
Daleko od sunca mojih pesama
Koje su ti davale sjaj

Strah me je
I moje poetske nemoći i tvoje poražene muškosti
Jer neću umeti da te opevam i vratim ti sjaj
A rađaće se sunce kao da se ništa nije desilo
I meseć će i dalje pokretati plime
Koje me neće pokrenuti ako odeš
Ako prestane da mi te kuca srce na veliko zvono
Bar sećanjem da sam te volela
Ako te otišlog prebolim
I mene prebole moje pesme
Kad naprslo zvono u prsima odzvoni
Za mnom u poeziji

Stajala sam kraj prozora
i gledala grad,
beli grad pod prvim snegom,
što je noćas pao kradom.

Pahulje su letele,
u belinu povile kuće,stabla i puteve
i svima nam kazale:
“Ljuta zima počela je.”

Stajala am kraj prozora
i videla kako po belom snežnom sagu
pored kuće
grupa mališana radosno skakuće.

Ne boje se oni zime,
raduju se snegu,
sneška prave, grudvaju se…,
oni zimi raduju se,
jer zima je ta,
što nam sneg dariva.

Gledala sam života drvo.
Na njegovoj grani bila je prvo
Nežna mlada grlica.
A onda je ubrzo sletela neka crna ptica.
Zatim je mlada grlica nestala,
A iz moga oka jedna je suza pala
Da spere tugu i pokvasi moje lice.
Bilo joj je žao nevine grlice…