Добродошли!
I niko ne zna one istine Naših ćutanja na sav glas I niko ne oseća one lepote Dodira duše, niko sem nas. Paperje snova opet te zove, U okvire istine lepote ove… (Bgd, 28. okt.2017)
I niko ne zna one istine
Naših ćutanja na sav glas
I niko ne oseća one lepote
Dodira duše, niko sem nas.
Paperje snova opet te zove,
U okvire istine lepote ove…
(Bgd, 28. okt.2017)
Nisam te tražio odavnih dana jer znao nisam, povredjen, dalek, pun one prevare i razočaranja, ja, lutalica – grešnik, kad hoda i sanja tih tužnih godina prolazio gradom gde bila jesi, a nisam to znao, najgore ne znati i neznanom nadom ići bez cilja, lutati svetom, dalekim stazama, k’o drugom planetom, tako sam sneni budan … Настави са читањем “DOLAZIM – Slobodan Jevremović”
Nisam te tražio odavnih dana
jer znao nisam, povredjen, dalek,
pun one prevare i razočaranja,
ja, lutalica – grešnik, kad hoda i sanja
tih tužnih godina prolazio gradom
gde bila jesi, a nisam to znao,
najgore ne znati i neznanom nadom
ići bez cilja, lutati svetom,
dalekim stazama, k’o drugom planetom,
tako sam sneni budan tetur’o
i kajem se sada i grizem sebe
za godine istekle, one bez tebe,
one bez najdražih, one bez nas.
A skoro ti dolazim, voljena moja,
i ponovo radosti, da duša tvoja
najmilosne snove ponovo sanja,
tamo, gde opet je utih slavuja,
na ramenu mome gde spavaš sama
i kada jesam i kada nisam,
i kada ti jesi, i kada nisi
niti daleko a niti blizu,
a dani sa nama idu u nizu,
ja za njih ne znam, voljena moja,
tebi dolazim da duša tvoja
bude mi najdraži, ne više dalek,
potreban veoma tebi i meni,
lek.
I neka sanjam, al’ stvarno vidim,
na našem sam putu, pravcem ka tebi,
ja dolazim.
(Bgd,28.okt.2017)
Danas je kiša sumorna jesen prosipa oblake svoje s’ kapima kiše lagano tiho padaju i suze moje. Skriveni nemir negde duboko u mojoj duši vlada sumorne misli ko jesen ova dok kiša lagano pada. Gledam u nebo grak roda čujem, poslednje ka jugu lete oblaci tmurni jato skrivaju i dugom kišom prete. Stojim na drumu … Настави са читањем “KIŠNI DAN – Milovan Petrović”
Danas je kiša
sumorna jesen
prosipa oblake svoje
s’ kapima kiše lagano tiho
padaju i suze moje.
Skriveni nemir negde duboko
u mojoj duši vlada
sumorne misli
ko jesen ova
dok kiša lagano pada.
Gledam u nebo
grak roda čujem,
poslednje ka jugu lete
oblaci tmurni jato skrivaju
i dugom kišom prete.
Stojim na drumu
mokar do kože
zamišljen
i tako sam
s’ pticama kako bi
leteo rado
samo da leteti znam.
Tako mi svake
jeseni ovde
poneka suza sklizne niz lice
skrivena srećom da niko ne vidi
kapima izmaglice.
Svaka je jesen takva ovde
kišan je svaki dan
ja znam da jesen je
i tamo na jugu
al’ ipak sunčan je dan.
Milovan Petrović