Иза стотину великих градова, хиљаду села и пустопољина… Преко безброј зелених гора модрих ријека и гордих планина… На другој обали ријеке, крај универзитета на петом спрату у поткровљу живи Пронина… У малом стану, међу обојеним стакленцима, књигама и рисункама плаветним сјенама и мирисом јасмина… Са црним мачком на крилу на јапанским јастуцима међу боцама доброг … Настави са читањем “Иртиш”
Иза стотину великих градова,
хиљаду села и пустопољина…
Преко безброј зелених гора
модрих ријека и гордих планина…
На другој обали ријеке,
крај универзитета
на петом спрату у поткровљу
живи Пронина…
У малом стану, међу обојеним стакленцима,
књигама и рисункама
плаветним сјенама и мирисом јасмина…
Са црним мачком на крилу
на јапанским јастуцима
међу боцама доброг црног вина…
У свом чаробном свијету
живи Пронина…
Четрдесет љета млада и још мудра
хиљаду година
уз пробрану музику, рисунке пише
суптилно лагано као да бојом дише
восхићеније моје
Пронина…
Моћно ме повукло да кренем тамо
на пут далеки преко свијета…
И сад се чудим, али одлучно пођох…
Рекох
стићи ћу прије љета…
За превоз одабрах брезове санке,
плетене вјештог мајстора руком…
Чаробно лаке
удобне јаке
са јагњетом у души а у срцу вуком…
У њих упрегох калиграфска слова
од којих ријечи постају меке…
Свако ко јелен витих рогова…
Вијугаво, налик
меандрима ријеке…
Наоружан тако,
неописиво лако превалих хиљаде дугих миља…
Стигох на другу обалу
само стотињак метара од циља…
Ту ме дочека Иртиш…
То није обична ријека као што мислиш…
Иртиш долази из Китаја…
Многе градове и државе спаја…
Ал умије да иритира, да каже иш…
Таман кад радосно, ту сам
помислиш…
Такав је Иртиш…
Он на њему својствен начин обале раздваја…
Његовој хировитости нема краја…
Дивља ријека мирнога тока,
Тврдоглаво раздваја и два ока…
Ни десетине његових мостова,
грађених колоплетом туђих слова…
По пола сазданих од муке и снова…
Не могу да пређу моја кола…
Улогорићу се овдје, рекох миран
зашто ријеком бити иритиран
Та, њене ће воде одласком зиме
тихо да теку кроз моје риме…
Укротих стихом планете пола
неће ни Иртиш уз моја слова…
Тамо неђе крајем Весне
и мутне воде постаће свјесне…
Прегазићу га као од шале…
Коначно стићи до друге обале…
Са огромним букетом пољског цвијећа…
Црвеним букетом, макова пуним,
створићу се пред њом
да је осмјехом збуним…
На универзитету, пред студентима и свима
без снебивања…
Као усред најслађег снивања
загрлићемо се душама
ја и Пронина.
