Дан: 11. март 2017.

ELEGIJA – Mirko Popović

ELEGIJA Doticati Kromatično krilo lovora Tražiti otiske na mahovini Sunčanim kistom isprane fosile Ostarjela brda Pod kojima si me čekala Snivati Vreteno djevojačko Ekstazu u kojoj se prvi put Usna postidjela kao rumeni Val oplodnje Stajati Pod krovištima, pod toplim Kišnim kapima i gledati kako se Još pali svijeća u prozoru Iza kojeg si se … Настави са читањем “ELEGIJA – Mirko Popović”

ELEGIJA

Doticati
Kromatično krilo lovora
Tražiti otiske na mahovini
Sunčanim kistom isprane fosile
Ostarjela brda
Pod kojima si me čekala

Snivati
Vreteno djevojačko
Ekstazu u kojoj se prvi put
Usna postidjela kao rumeni
Val oplodnje

Stajati
Pod krovištima, pod toplim
Kišnim kapima i gledati kako se
Još pali svijeća u prozoru
Iza kojeg si se
Nadala

Pitati
Tko si ti
Na mom praznom dlanu

© Mirko Popović

 

Mirko POPOVIĆ, rođen 1944. godine u Slivnu (Metković), Republika Hrvatska. Od šezdesetih godina prošloga stoljeća živim u Sarajevu. Radio sam u državnim organima Bosne i Hercegovine do penzije. Od srednjoškolskih dana pišem poeziju, a poslije studija javljao sam se s prozom i poezijom u velikom broju književnih časopisa i revija u Jugoslaviji, a potom u BiH i Hrvatskoj, te na Radio-Sarajevu i na Radio-kometi u Republici Srpskoj. Objavio sam dvije knjige, Tamno sunce (proza) u izdanju IK Svjetlost, Sarajevo 1999. i Berba rose (poezija) u izdanju IK Svjetlo riječi 2001, Sarajevo. Dobitnik sam nagrade za književnost „Dubravko Horvatić” (2. mjesto za prozu) 2011. godine u Zagrebu.

 

КК БОГОЉУБ Јасика – Књижевно вече

У дому цркве Светог Прокопија у Јасици је 10.03.2017. године одржано књижевно вече у организацији КК Богољуб из Јасике. Пре књижевне вечери песници су присуствовали служби у самој цркви. Своје стихове, афоризме или приче говорили су: Протојереј Иван Милановић, Никола Стојановић, Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Зорица … Настави са читањем “КК БОГОЉУБ Јасика – Књижевно вече”


У дому цркве Светог Прокопија у Јасици је 10.03.2017. године одржано књижевно вече у организацији КК Богољуб из Јасике. Пре књижевне вечери песници су присуствовали служби у самој цркви. Своје стихове, афоризме или приче говорили су: Протојереј Иван Милановић, Никола Стојановић, Љубодраг Обрадовић, Мића Живановић, Ратко Тодосијевић, Мирко Стојадиновић, Драгиша Павловић Расински, Михајло Ћирковић, Зорица Шошић-Максимовић, Весна Михајловић и Живојин Михајловић Киста. За музички тренутак побринула се на виолини Јелена Милановић – ученик IV разреда ниже музичке школе Стеван Христић из Крушевца. Овој књижевној вечери коју су осмислили и организовали Протојереј Иван Милановић и Никола Стојановић присуствовали су и бројни чланови Удружења песника Србије – ПоезијаСРБ са седиштем у Крушевцу. 

Настави са читањем “КК БОГОЉУБ Јасика – Књижевно вече”

SEOSKA ELEGIJA – Dragiša Pavlović Rasinski

СЕОСКА ЕЛЕГИЈА Док минулим добом у мислима скитам и листам сећања која ми се роје, са болном се чежњом носталгично питам, куд се деде село из младости моје.  Давно већ од долме куће не постоје, дрвено корито где се беба брчка, нема оџаклије, у црепуљи проје, ни земљаног лонца где се купус крчка.  Опустела поља, … Настави са читањем “SEOSKA ELEGIJA – Dragiša Pavlović Rasinski”


СЕОСКА ЕЛЕГИЈА

Док минулим добом у мислима скитам
и листам сећања која ми се роје,
са болном се чежњом носталгично питам,
куд се деде село из младости моје.

 Давно већ од долме куће не постоје,

дрвено корито где се беба брчка,
нема оџаклије, у црепуљи проје,
ни земљаног лонца где се купус крчка.

 Опустела поља, шуме и ливаде,

нема белог стада, коња ни волова,
не чује се песма пастирице младе,
к’о некада изнад брда и долова.

 Нестала су прела, посела и слике

у ноћи кад сунце на починак оде,
кад одјекну звуци старе хармонике
и заигра коло што га млади воде.

Нема воденице, ни воденичарке
о којој је сваки млад помељар сниво
да пољупцем скида  од брашна јој шминке
и милују груди, беље него мливо.

Утихнуле деде што децу на крило
ставе па казују бојеве витешке
из времена давних и како је било
кад су прошли целу Албанију пешке.

Ни славуји нису ко некада више,
нестало им оне у песми лепоте,
певају све ређе и некако тише,
ко да су од туге променили ноте.

И све да нестане незнано некуда,
што би срце моје пригрлити хтело,
да остане само земље гола груда,
живеће у мени моје родно село.

© Драгиша Павловић Расински