СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА Ноћ. Звезде беже у невид. На небу ниче смртно семење, громови, муње, авионска рика. А нигде стид. Кипи усијана крв из челика, гори речно камење, умире врба нека. Кључа рањена река, падају спржене вране и гугутке. Ћутке умиру сребрне мрене, црвени се Расина од крви проливене, титра у ваздуху језа.
СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА
Ноћ.
Звезде беже у невид.
На небу ниче смртно семење,
громови, муње, авионска рика.
А нигде стид.
Кипи усијана крв из челика,
гори речно камење,
умире врба нека.
Кључа рањена река,
падају спржене вране и гугутке.
Ћутке умиру сребрне мрене,
црвени се Расина од крви проливене,
титра у ваздуху језа.
Настави са читањем “СМРТ МОСТА, ЧОВЕКА И ПСА – Драгиша Павловић Расински”