Добродошли!
О ВИДОВДАНУ Данас небо тражи своје огледало и глава из легла божурова свој врат и своје тело и удове што без очију бауљају земљом страдијом. Данас се Грачаница на Газиместану круни и нариче и беседи и кличе и виче народу и богу да је оживе да јој ореол свети сачувају, како умеју и … Настави са читањем “О ВИДОВДАНУ -Срећко Симић”
О ВИДОВДАНУ
Данас небо тражи своје огледало
и глава из легла божурова
свој врат
и своје тело
и удове
што без очију
бауљају земљом страдијом.
Данас се Грачаница
на Газиместану круни и нариче
и беседи
и кличе
и виче народу и богу
да је оживе
да јој ореол свети сачувају, како умеју и како могу.
Данас се и ја
несрећан осврћем
и своју сенку огрћем
плаштом сна
који ће ме сачувати од зла
кроз векове векова.
Амин.
У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ Још увек у моја свитања Кад жита у песми свитаца зрију Витезови копља и заставе крсте и изнова, и изнова косовски бој бију. Још се у поноћ док звезде сјаје И јабланова ред се крај реке руши У несаници мисао свевишњем предаје И моли покорно за мир у души. Још ми у … Настави са читањем “У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ – Срећко Симић”
У СУСРЕТ ВИДОВДАНУ
Још увек у моја свитања
Кад жита у песми свитаца зрију
Витезови копља и заставе крсте
и изнова, и изнова косовски бој бију.
Још се у поноћ док звезде сјаје
И јабланова ред се крај реке руши
У несаници мисао свевишњем предаје
И моли покорно за мир у души.
Још ми у сну гаврани врани
Јуначке руке предака приносе
А ја заборавио како се плаче
Док мирис зла ветрови доносе
С јутра у поља росна божурови газе
и теку кроз врбаке Лаб и Ситница
а ја не знам пут где је, а где су стазе
којима дом ће у мени наћи скитница.
У подне док трепте детињства пејсажи
кроз сећање што ми осмех искрада
Опет ми душа јунаштво предака тражи
и опет ми срце крвари и страда.
Не чујем више црквена звона
и стада под храстом не гледам више
То што из даљине ветрови доносе
само ми из груди надање брише.
КОСОВКА ДЕВОЈКА И кад си о Среду Русу Русу косу у младој ражи чешљала Ниси знала Да ћеш већ са заласком сунца стасати И још си мање знала Да ћеш на стратишту Рањеног јунака оживети Да српску рађаш децу Да поље Косово Не остане јалово. Не сањаш булке божура Нo коље Низ које са српских … Настави са читањем “КОСОВКА ДЕВОЈКА – Срећко Симић”
КОСОВКА ДЕВОЈКА
И кад си о Среду Русу
Русу косу у младој ражи чешљала
Ниси знала
Да ћеш већ са заласком сунца стасати
И још си мање знала
Да ћеш на стратишту
Рањеног јунака оживети
Да српску рађаш децу
Да поље Косово
Не остане јалово.
Не сањаш булке божура
Нo коље
Низ које са српских глава
Крв жедну земљу натапа.
Низ поље неће нићи трава
Но опет булке божура
И опет коље,
и опет божури…..
Не жури
Срце у тузи
Пусти души и оку да сузи
Пусти векове да скину окове
Сањај
Лети високо у недострел
Над стадом
Над бреговима храстова и ива
Србија је са тобом твоја
Србија је са тобом жива
КАД БИ НЕБО СХВАТИЛО МЕ Kад би небо пратило ме, на тренутак схватило ме, схватила бих и ја себе, и стратиште што ме гребе.. На моменат насред поља, где заносна жита зрију, учини се да облаци, опет нову тајну крију… Ко двориви Атлантиде, сијају ми издалека, капије јој отворене, пружа ми се здела лека… Осетих … Настави са читањем “КАД БИ НЕБО СХВАТИЛО МЕ………… Миладиновић Сандра Мајра”
КАД БИ НЕБО СХВАТИЛО МЕ
Kад би небо пратило ме,
на тренутак схватило ме,
схватила бих и ја себе,
и стратиште што ме гребе..
На моменат насред поља,
где заносна жита зрију,
учини се да облаци,
опет нову тајну крију…
Ко двориви Атлантиде,
сијају ми издалека,
капије јој отворене,
пружа ми се здела лека…
Осетих рез посред шаке,
за трен збацих бреме туге,
понео ме прах живота
ево њему верне слуге…
Шта сам, ко сам,
дал’ сам талас, или ветар,
тиха река,
пространство што заборавља
где крај је ил’ свитак света?
Дал’ сам срна плаха, нежна,
ил’ лавица сред саване?
Оте ми се уздах дубок,
ето мени тешке ране!
Замириса откос траве,
понесе га хитра река,
низ Мораву до Дунава,
оде с’ њим и моја сета!
Зачудих се омамљена
ко’ путељци што се љубе,
дал’ је небо схватило ме
и дал’ схвата друге људе?!
А оно ми одговори,
кишом коју ведром просу,
низ косу се капи нижу,
бисером ми посу кожу!
Ти си жена, ти си мати,
ти си мост што спаја стране,
ти си благост лековита
блажи душу, видај ране!
(с) Миладиновић Сандра Мајра
Недељом у порту одлазим, Где души мира налазим. На клупу седам често, На омиљено место. Друштво ми праве птице, Верне другарице, И једна скулптура стара У лику кнеза Лазара. А када звоно зачујем, Са клупе своје устајем, У цркву тада одлазим За зравље да се помолим.
Недељом у порту одлазим,
Где души мира налазим.
На клупу седам често,
На омиљено место.
Друштво ми праве птице,
Верне другарице,
И једна скулптура стара
У лику кнеза Лазара.
А када звоно зачујем,
Са клупе своје устајем,
У цркву тада одлазим
За зравље да се помолим.
ТАЈНА ЛИПЕ У крошњи моје липе, зари још твој лик, и њен си миомирис, као мој најлепши стих… Са цвећем њеним се слажеш, сокове њене пробаш, шумиш са врелом лишћа, али шапатом се одаш… Дамари њени не слуте, када јој дотакнем кору, да ослушкујем твоју ћутњу, наслућујем твоју вољу… И у врх јој стаблa гледам, … Настави са читањем “ТАЈНА ЛИПЕ……. Миладиновић Сандра Мајра”
ТАЈНА ЛИПЕ
У крошњи моје липе,
зари још твој лик,
и њен си миомирис,
као мој најлепши стих…
Са цвећем њеним се слажеш,
сокове њене пробаш,
шумиш са врелом лишћа,
али шапатом се одаш…
Дамари њени не слуте,
када јој дотакнем кору,
да ослушкујем твоју ћутњу,
наслућујем твоју вољу…
И у врх јој стаблa гледам,
који се с’ небом спаја,
док рој се пчела чује,
душа ти немирно спава…
Понекада тако си далек,
наслућујем у зору,
видим по гранама њеним,
што збијају се у гору…
Сувишно постаје све то,
и липа заједно са нама,
Зашто ти очи језде,
ко’ да су Кумова слама?
Деси се да ми је блиска,
ко’ да је најближи род,
од речи настаје ниска,
од снова постаје брод…
Допловићу ти једном,
где год да вино пијеш,
времена увек има,
љубави битке кад бијеш!
Замирисаћу на тебе,
после часова дугих,
липа ће бити сведок,
како се искрено љуби!
Усидрићу се баш тамо,
где јој је корење….
Схватићеш једном зашто
волим сањарење!
(с) Миладиновић Сандра Мајра