Дан: 26. јун 2016.

УТОПИЈА

Када се родих, настаде ТИ…
Када роди се, настадох ЈА…
Од тада јутра робују,
свим нашим будућим данима…

И све се птице селице,
спремају препуне надања,
све се даљине склањају,
преклињу наша страдања….

А, трепавице нам помаљају,
ко’ зраци иза облака,
ал’ као да душе решише,
да буду стратиште одлука…

И убијамо понекада
Себе и Tебе и Мене скупа,
па нестајемо заједно
вуче нас иста свемирка рупа…

И грлимо се заједно,
и љубимо на истој стази,
са истим српом жањемо,
у исто време живот нас гази…

Претерујемо сувише,
сањамо ожиљке где смо се секли,
страдамо па се сетимо,
како смо будзашто о грех се пекли..

Полако нестајемо нас двоје,
две сродне душе што се кроје,
одавно ћутимо што нисмо рекли,
а ништа тиме нисмо стекли…

За трен губимо слике наде,
за час сањиве боре нам ничу,
пали смо давно сред променаде,
али свако прича још своју причу..

Када се родих, настаде ТИ…
Када роди се, настадох ЈА…
Oд тада још срца нам страдају….
Дал’ душе су сродне утопија?!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

ОЧИ МОЈЕ БАКЕ

На доксату старе куће,
седи сама и шапуће,
док дрхтаве руке ломи,
на челу јој звезда гори…

Постала је давно мати,
а сада је старост гања,
давно једном зарекла се,
пред Богом се само клања!

Бог јој завет услишао,
ко’ тврђаву душу доби,
тиха као монахиња,
неда живот да је дроби!

И кад оста сама мати,
и кад кућа поста мала,
чврсто уже стеже она,
храброст јој је име дала…

Соколићи полетеше,
све јој мање речи чују
кад загрме, паде лелек,
са јутром се надмудрују…

Али ова брижна мати,
зна да младост лудост значи,
па расплиће плетенице,
и дрхтаву браду глади…

Учи живот, варалица,
док окреће витло своје,
као пређа њених руку,
свако зденац дотакло је!

Бело рекло на грудима,
шамија јој око лица,
док размишља та старина,
душа јој је попут птица…

И ја тако ових дана,
док ме прати прича њена,
присетих се седих власи,
оних бора, ко’ ордења!

Ове муке које мучим
то су исте…. мога рода,
сви ожиљци моје баке,
истог су генетског кода!

Овај камен где застадох,
постаде ми зрно песка,
њене очи свуд ме прате,
ко’ светиње старе фреска!

(с) Миладиновић Сандра Мајра

Посвећено мојој прабаки Вукени Крпић која ми много недостаје
и која је за живота оставила велики утицај на моју личност.

ХЕЈ, ЖИВОТЕ….!

Ти имаш укус пролећне кише,
кад све што дише почне да цвета,
ти шапћеш лепше, корачаш тише,
за тебе нема скровитог места…

На један мах постајеш ветар,
а већ следећег знани си тајац,
за тебе нема препреке света,
нити карике најјачег ланца…

Сујету давно сломио си,
на хоризонту измами облак,
за све што иштеш … победио си,
постаде сладак и пелин горак…

Нисмо се срели већ тако дуго,
знам ,са лептирима јуриш беспућа,
али обојио си цео мој свемир,
и она ноћна поља горућа…

Смири се, застани бар још једном,
нека осете све младе гране,
нек’ опет ливаде замиришу,
кад твоје јутро поново сване!

Хтела бих да попричамо сами,
на истом пропланку где сретох те,
тад’ имао си више времена….
Сувише рано заборављаш ме!

(с) Миладиновић Сандра Мајра