Дан: 22. јул 2015.

Koliko sam puta u besane noći
poželeo ruke i tvoj dodir nežni,
koliko sam puta poželeo usne
tvoj poljubac dugi, strasni, neizbežni.

Koliko si puta nestala u noći
s osmehom na licu prkoseći meni,
koliko me puta ponovo zaveo
osmeh lutalice i tvoj pogled sneni.

Koliko si puta sa mnom se igrala
k’o mačka sa plenom u noćima dugim
koliko si puta vešto uzmicala
a ja sam želeo samo da te ljubim.

Koliko si puta … pusti me da zaspim
pa mi u san dođi da te nežno ljubim,
u snu bićeš moja, siguran sam u to
na javi te nema, na javi te gubim.

Milovan Petrović

–

 

Начело је наша поезија срца

Бојимо је крвљу да се љубав пије

Освануће зором врле амајлије

А срце ће слати вреле откуцаје

 

Транзицију душе нека смириЉуба(в)

Који иде путем за својијем кредом

Обрад обрадује образом и лицем

И кити нас одличјем и песмом

 

Бацимо ли веру да смо увек први

Узалуд је спремност да магија хрли

Процветаће песма у нашем окриљу

 

Напојте се стихом које песник нуди

Нек осване мелем у нашим песмама

Закликтаће срце кад поноре дуби

 

 

 

 

Да ли оскрнависмо олтар завета

Што га дадосмо једно другом

Или нас порази мучниа прошлости

У јагми за животом.

 

Да ли још траје ил и то нестаје,

Ограшје душе у сновиду

Па ране лечимо и кад снивамо.

 

Тада је све блиско:

Горко, опоро, трпко, слатко…

 

Важно је да је наше.

 

Узесмо благо Соломоново,

Како је редослед хтео,

Па благо поделисмо на дане

Да залечимо ране

Да језичке оштрице обмане

 

А кад смо праскозорја ковитлали

Тада су свици посустајали

А ми смо вихорно таслк к небу

Да докучимо овај трен

 

А колорит живота изатка боје

У нашој души

Да не пресуши…

 

Али не може да сруши

Да смо се на Олимп пели

Нектаре пили из Зевсове чаше

И смирено огласили:

ВАЖНО ЈЕ ДА ЈЕ НАШЕ