Дан: 9. јул 2015.

Сваким се даном проблеми нижу,
А никог нема да их решава,
Стално ме неке невоље стижу,
Питам се шта се то са мном дешава.
Кад узмем оловку у руке своје,
Песма се сама од себе пише,
Речи се саме у строфу споје,
На крају само срце уздише.
Навиру мисли из моје душе
Као вода кад одвијем чесму,
Ваздан ме једним питањем гуше:
„Шта ми би да напишем песму?“

Кад ме притисну све невоље,
Па пожелим наглас да вриснем,
Само се прекрстим и зубе стиснем
И пожелим да буде боље.
Има дана кад ме све боли
Па просто не знам шта бих да радим,
Срце бих живо из груди да вадим
Јер нико неће њега да воли.
Ал’ сада сам баш добре воље
Док чекам зору да ми сване,
Још увек верујем у боље дане
И надам се да биће боље.