Дан: 30. јул 2015.

Кошчате руке без украса,
Јутра без разгласа,
Жито се у пољима таласа,
На ловади косци без гласа,
На Дунаву мреже чекају аласа,
Измаме песму без гласа
Само остане овештала гримаса.

Чекају њиве ижђикалог класа,
Нема коња да путељком каса,
Сада затутњи машина маса,
Упрегне витло огромна стаса,
Зрневље смеље за живот спаса.

Па када зором омађијан летом
Обрише чело марамицом белом
Насушним даром намрешка чело,
Настави опет системом старим
Тако новим а тако вечним пламом.

Хлебоспевом дарове нуди
Кроз веллве ноћнога бдења
Док захрска мирисна, врућа,
Не памтиш чија су прегнућа
Донела кошаре с ускликом среће,
С осмехом јутро намирисано
А нежне руке пружају живот
Небеском свету у покрету.

Мисли су полетеле у сензације
Надвисиле обелиск младости.
Срце се брзо предало као зов
Да се уђе у немирне”орканске висове”,
Па омађијаност распустила стражу
И кроз слаткоречје отворило обзорје
Које се кроз величајност
Помаља неосетно.

Кроз поглед је пресуда изречена,
Родише се снови и наде,
Река почиње да плави клисурама срца
И све у мени тумара и дрхти.

Перон је са видика нестао
А размак недокучиво растао.

Неуморна мождана ткива
Одржаше лекцију опреза
Ал џиновске висине у које се пилсира
Учинише да живот заокрет направи
И почиње смело да парадира.

Аорта се излила па необуздано
Плави по катакомбама.

Живот се незаустављиво преселио
Од старог до новог календара,
Све сенке сумње отклонио
И дубоко у обзнану заронио.

Пресуда је изречена,
Река узбуђења плави и надраста висине
Које се опиру писку локомотиве
А укус пољупца носи ме у маглине.