Месец: јануар 2013.

Небеско краљевство,
сјајно као звезда,
виде га храбри,
људи нашег света.

Анђеоски витеже,
исцелитељу рана,
хвала ти на миру,
до задњих наших дана.

Болесни и хроми,
сиромашни и гладни,
од народа одбачени,
на небу су славни.

Откровење вечности,
највећа је тајна,
имај мало вере,
и заслужићеш знања.

Стазама божијим,
ходај поносно,
тада ћеш,веруј ми,
ти живети поново.

Једна ноћна светиљка,
сија као сунце,
улицу обасјава,
и све њене људе.

Њене боје радосне,
сваке ноћи светле,
зато свако воли,
с’ њоме да се смеје.

Стиже јутро прелепо,
док се светло гаси,
улица је пуста,
али никад сасвим.

Дан полако залази,
па се зачу вика,
неко срећно повиче,
светиљка је жива.

Боје као магија,
улицом полете,
сваки човек убрзо,
од срца се насмеје.

Сам против свих,
игра није лака,
када добро крене,
брзо оде глава.

Нема теби помоћи,
за смрт си само храна,
боље ти је бежи,
жив си само сада.

Напушта те храброст,
брже него срећа,
некада си ловио,
сад си само мета.

Тихо као ветар,
кроз ноћ опет ходам,
обећање своје рекао сам,
ја ноћас умрет’ морам.

Опет као проклет,
живим,али докле,
питање је остало,
више нисам човек.

Разјурених мисли,
више нисам исти,
зашто онда ходам,
кад нећу да преживим.

Шта је савршена песма,
прича или стих,
претерано дотерана,
најбоља од свих.

Поема је ко’ срце,
куца животом,
куца из душе.

Препуњени редови,
или један спев,
тешко је претворити,
осећај у реч.

Хиљаде мисли,
само једна је,
песма над песмама,
можда ова је.

Из стопе у стопу,
сузе су у оку,
мислим на тебе,
тебе тако добру.

Тихо теку моје реке,
тренутно и нису неке,
али успомне оне лепе,
сећања на само тебе.

Даље од мора,
и севернога пола,
тражићу те моја,
девојко из снова.

Кроз шуме и реке,
низ планине и стене,
на ивицу краја,
и до самог раја.

Тражићу те упорно,
кад све буде суморно,
срце није уморно,
наћи ћу те убрзо.

Моја је дама,
та девојка права,
увек је питам,
зашто седи сама.

Моја је дама,
прелепа и сјајна,
лепша од ноћи,
сјајнија од злата.

Моја је дама,
као бисер у мору,
лепша је више,
него сунце у зору.

Моја је дама,
као сан и јава,
бићу увек ту,
да небуде сама.

На плажама морским,
гледали смо звезде,
гласно смо повикали,
наш си цели свете.

Сви ти предели,
слатки као мед,
мамили су дуго,
нас у неки плес.

Твој осмех,то је моћ,
сија као сунчев зов,
као светло,као сунце,
волећу га увек дуже.

Огњеним пламеном,
моје срце куца,
отишла си далеко,
па ми душа тихо пуца.

Као ваздух небески,
тебе сам заволео,
зато те и никад,
нисам ни преболео.

Сећаш ли се улица,
романтичног Париза,
у ком си била лепша,
него Мона Лиза.

Чекаћу и године,
као усне пољупце,
слаћу ти и поруке,
јер још волим те.