MOJ AФОРИЗАМ:
Наше главе више нису у торбама.
У гласачким су кутијама.
Добродошли!
MOJ AФОРИЗАМ: Наше главе више нису у торбама. У гласачким су кутијама.
MOJ AФОРИЗАМ:
Наше главе више нису у торбама.
У гласачким су кутијама.
Borislava DVORANAC GROBNICA MUVA Grobovi nemaju primedbe i ne uživaju u obećanom zlatu neorane njive i livade plaču bez nade surova realnosti možeš li biti bela zemljo zasejana krvlju tobom vladaju lešinari i pijavice prerasle u zmije nemoj da aždaje prožderu i ovo malo gladnih jer u sudaru sila padaju muve – a grobnice muva … Настави са читањем “Borislava Dvoranac, GROBNICA MUVA”
Borislava DVORANAC
GROBNICA MUVA
Grobovi nemaju primedbe
i ne uživaju u obećanom zlatu
neorane njive i livade
plaču
bez nade
surova realnosti
možeš li biti bela
zemljo zasejana krvlju
tobom vladaju lešinari i pijavice
prerasle u zmije
nemoj da aždaje prožderu
i ovo malo gladnih
jer u sudaru sila padaju muve –
a grobnice muva su neme.
________________________________
Iz moje knjige ,,Pastuv i srna”
– ciklus ,,Krvavi silnici”

DVE ZELJE U jednom primorskom gradu na Jadranskom moru srele se dve zelje koje su bile tajne! Na prvi pogled osetise duboku naklonost koja se vrlo brzo razvijala i postase prijatelji. Krenuse u pustolovine od obale do obale, od zaliva do zaliva! Bese leto i naslusase se kikota dece i saputanja morskih valova! Delfini su … Настави са читањем “DVE ZELJE – Miladinovic Sandra”
DVE ZELJE
U jednom primorskom gradu na Jadranskom moru srele se dve zelje koje su bile tajne!
Na prvi pogled osetise duboku naklonost koja se vrlo brzo razvijala i postase prijatelji.
Krenuse u pustolovine od obale do obale, od zaliva do zaliva! Bese leto i naslusase
se kikota dece i saputanja morskih valova! Delfini su skakali i prkosili strujama i vetru
a, prizor je bio velicanstven!
Ta divna inteligentna stvorenja, pomislise zelje!
Nadjose se tako na horizontu i ostase tu danima lebdeci, a jedna od njih bese jako zamisljena! Ustvari od samog susreta to je vec i bila.
Zasto tugujes?- upita je druga zelja.
Tugujem jer sam neostvariva, osecam da mi nema tla i da nesto nedostaje mojoj sreci! -rece druga!
Ne tuguj, pozvacemo galeba srece i on ce nam pomoci!
Bas tada nadlete ih beli galeb srece i one ga zamolise da im pomogne!
Tako ljupke dve zelje, pa nije mogao da im ne izadje u susret!
Evo kljuca slobode, otkljucacemo tajnu i saznacemo nedostatak!-rece galeb!
Da!!!- obradovase se zelje! Otkljucase tajnu i tu je bilo svega, svega sto pleni
dusu, ali galeb primeti da tu nema ljubavi!
Suze potekose zelji, ali galeb je utesi i rece :”Nemogu vam dalje pomoci ja, ali zamolite nocu Mesec, nadam se pomoci ce vam! Odlete galeb i pozravi se sa zeljama!
Srescemo se opet nadam se! – rece galeb!
Dodje noc i Mesec se pojavi onako sav blistav. Zelje otpevase divnu melodiju –uspavanku, a mesec ozaren rece:” Odusevljavate mene i zvezde i celo podneblje, a
opet cudi me, primetio sam vas vec nekoliko dana da ste tu, sta to radite?
Zelje rekose da jednoj od njih nedostaje ljubav da bi bila ostvariva i da nikako nemoze naci put do nje!
Mesec se slatko nasmeja i rece im:” Na obali blizu Bara svakog dana izlazi prelepa
Milena, koja ceka svog dragog, on je mornar i nema ga mesecima, ali njeno lice je uvek
ozareno i srecno! Pitajte je – divna je to dusa!
Dodje dan i zelje krenuse do Milene! Eh’ takve lepote nisu videle, jer Milena je bila
devojka vilinske lepote!
Gledala je setno u daljine i onda ustala pa pocela da trci obalom praveci piruete kao prava balerina! Zelje je stigose i gledajuci u njene divne crne oci, osetise da toj devojci Bog nista nije uskratio! Bila je ne samo lepa, neko i vrlo dobra, u pravu je bio Mesec.
Sta vas muci zeljice? –rece Milena, zar jedna od vas nema ljubavi da bi bila ostvariva!
Da, odkuda znas?- rekose zelje!
Pa osecam, ustvari predosecam!-rece Milena!
Ja dugo cegam svog Marka i ljubav u mom srci plamti, jer je moja vera toliko velika
da mi neda da ostanem bez nade!
Hvala ti divna Milena –rekose joj zelje! Sreca neka te prati, to je kljuc problema !
HVALA TIIIIIII! –dugo je odzvanjalo nad morem kao zvono eho pozdrava, a Milena je mahala, mahala presrecna!
Padala je noc i zelje opet na horizontu, sada kada su nasle pravi put toliko zasijase i nebo kao da ih rukama povuce gore daleko u svoja nedra!
Dve zelje sijale su trepcuci danima pored meseca, pili su iz mesecevih srebrnih casa nebeska vina !
Milena ih je gledala sa svog balkona. Da to su one , mislila je, one su!
Drugim zvezdama postade toliko interesantno i bajkovito njihovo treptanje, pa tako pocese i one da trepere, a od tada se ni te dve zelje nemogu okom prepoznati u drustvu
beskonacno mnogo zvezda!
Ali, jedno je sigurno, kada pogledate u vedro nebo, zvezde kao da nam govore pricu o pravom prijateljstvu, tajnama i ljubavi koja je nadasve vazna za svaciju srecu!
© Miladinovic Sandra
PS: OVO JE PRICA ZA DECU I POSVECENA JE RODJENDANU MOGA SINA DUSANA
23.04. , A POKLON JE I SVAKOM DETETU I BILO KOME KO TRAZI SVOJU ZVEZDU!
Traktor, traktor, traktorče, vozi “Demokratija motorče”, bez vozačke dozvole, jer je “noge” bole. Zna da će biti zato kažnjena, ali je dužnost njena, da se “bori” za pravdu, neka to sve demokrate znadu! Žali će se na “presudu”, “najvišem” u svetu sudu, a ako se žalba ne uvaži, morače i advokata da potraži. … Настави са читањем “MOTORČE”
Traktor, traktor, traktorče,
vozi “Demokratija motorče”,
bez vozačke dozvole,
jer je “noge” bole.
Zna da će biti zato kažnjena,
ali je dužnost njena,
da se “bori” za pravdu,
neka to sve demokrate znadu!
Žali će se na “presudu”,
“najvišem” u svetu sudu,
a ako se žalba ne uvaži,
morače i advokata da potraži.
On će tužiti “moćnike” ,
kao demokratske protivnike,
da im se sudi u “Međunarodnom sudu”,
bez obzira kakve sudije budu!
Živko Begović
Хеј,салашу тужан ли си? Тужнији од напуштене кере, ко за тебе још да мари, мој салашу,фале ли ти салашари? Нема песме да се ори, ноћне ватре да догори, зору рујну да најави, снашу јутром да озари. Тужан амбар памти дане, дечије цике раздрагане, памти мобе,радости наше, памти пусте деране и тамбураше. Мој салашу ниси умро, … Настави са читањем “САЛАШ Ђурица Еделински”
Хеј,салашу тужан ли си?
Тужнији од напуштене кере,
ко за тебе још да мари,
мој салашу,фале ли ти салашари?
Нема песме да се ори,
ноћне ватре да догори,
зору рујну да најави,
снашу јутром да озари.
Тужан амбар памти дане,
дечије цике раздрагане,
памти мобе,радости наше,
памти пусте деране и тамбураше.
Мој салашу ниси умро,
стоји оџак крив још си жив.
Времена су тешка,влада злоба,
вратило се твоје доба.
Све богатство овога света
није вредно мира дединог кревета,
кад га видим у дну трема,
као да видим деду како дрема.
Отишао је одавно добри деда,
да са неба салаш гледа,
унуку је у аманет задатак дао,
љубављу је салаш одржао.
Било једно пролеће. Весело, процвало, ластама окићеним. Распрскало се баштицама сремским. Снови му разасути Фрушкогорским падинама. Бело, роза, зелено, поспано снено, Изгублјено на белим платнима. На дугом путу, путу до вечности. А онда попут неког чаробног лава, У лето га пресели Шумановић Сава. Окићено мајским, црвеним трешњама, Набреклим кајсијама и бресквама Које само што не … Настави са читањем “СА САВИНИХ СЛИКА Веселин Вељко Вучковић”
Било једно пролеће.
Весело, процвало, ластама окићеним.
Распрскало се баштицама сремским.
Снови му разасути Фрушкогорским падинама.
Бело, роза, зелено, поспано снено,
Изгублјено на белим платнима.
На дугом путу, путу до вечности.
А онда попут неког чаробног лава,
У лето га пресели Шумановић Сава.
Окићено мајским, црвеним трешњама,
Набреклим кајсијама и бресквама
Које само што не пропевају.
Летњим лахором белих топола и бола,
А стара школа насликан, сунцем умивена.
А жена нага, коса расплетена.
На све стране сунце, лето, препелице.
Бисер Савин, лепе купачице.
Летњи пејзаж, зора шидска свиће.
За његове вредне руке, најлепше откриће.
Ум му бистар, срце пуно боја,
На сликама остала равница је моја.
И још траје та летња сеоба,
Насликаног платна оста пуна соба.
И с поносом и без и мало стида,
Подстрех му је била, мајчица Персида.
Лепа, топла реч, најдражег му бића,
Дала му је храброст за нова открића.
Џрабрим срцем, борбеношћу лава,
У јесен нас пресели Шумановић Сава.
Тамо кошара, пуна плавих шљива.
Јабука и крушака све се злато жути,
Вредне Сремице, повијених скути.
Беру грожђе с осмехом на лицу,
Као да ћеш сваког часа чути тамбурицу.
Вина нема, ал вино се роси,
Свакој нагој Маји, цвеће је у коси.
Дезертима цветним вечности пркоси.
Свака нова слика лепша је и млађа,
Још кад по њој заплови и пијана лађа и
Весели морнари са Панонског мора,
Вечно ће да лађаре по сред Шидског шора.
И тако док Шидом плови стари сплав,
Слике нашег Саве плове у незаборав.
Фрушка гора сада му се бели,
То се Сава Шумановић идиличној зими сели.
Тамо старе саонице, упрегнуте стоје.
Навејале пахулје на сликама боје.
Бели се равница.
Та Савина Сремица.
Идиличне боје зиме, прате песму ц њом и риме.
Свака слика замрзнута чесма,
Свако платно за себе је песма.
Погледај будућности у те силне боје,
Стојећи столећем никог се не боје.
А у Шиду суморном, шубара се бели.
То се сава Шумановић сад у вечност сели.
Оста бели шешир,
Штап погурен до века,
Свога домаћина, он још увек чека.
Можда, једног дана у неке сремске авлије,
Дојезде неке небеске кочије.
А у њима сликар кога прати слава,
Штап и шешир бели, подигнута глава.
Господин до вечности,
Шумановић Сава.
повијених леђа и главе до струка у мутној води ја свој пиринач садим од свитања дан ми уморен без сламнатог шешира ум сагорен бауљају у раскораку мисли као пијавице пијане требаш…мораш… прво научих све што је требало знати о блату пустити да по ногама гмиже љигаво нешто мазно а потом савити леђа снажно и главу … Настави са читањем “ПОЉЕ ПИРИНЧА Марица Радић-Видић”
повијених леђа и главе
до струка у мутној води
ја свој пиринач садим
од свитања дан ми уморен
без сламнатог шешира
ум сагорен
бауљају у раскораку
мисли
као пијавице пијане
требаш…мораш…
прво научих
све што је требало знати
о блату
пустити да по ногама гмиже
љигаво нешто мазно а потом
савити леђа снажно и главу
заронити скоро у муљ
да ти у воду падне осмех
и место усана на лицу
израсте жуљ
после је већ било лакше
уопште не корачаш
вртиш се у месту
јер на ногама корење ниче
и да их померит хоћеш
узалуд труд
а руке сваки дан дуже
и мисли луђе видим
уместо руку мојих
нарасле нечије тудје
и од смрада и блата
омамљен пристајеш
бити луд
још увек фијуче
кроз поље пиринча
ветар…
Волео сам сивило јесени, бербу грожђа и усева других, али ова сад је тужна мени, сав се предах уздаху и тузи. Волео сам јесен позну,рану, али ова најтужнија ми је, ја сам у њој изгубио маму. Нема мени више оне руке, што ме неко миловаше нежно. Нема ока које ми је медно, тако често пута … Настави са читањем “РАСТАНАК СА МАЈКОМ Божо Влашић”
Волео сам сивило јесени,
бербу грожђа и усева других,
али ова сад је тужна мени,
сав се предах уздаху и тузи.
Волео сам јесен позну,рану,
али ова најтужнија ми је,
ја сам у њој изгубио маму.
Нема мени више оне руке,
што ме неко миловаше нежно.
Нема ока које ми је медно,
тако често пута погледало чедно,
покопаше моју милу мајку,
а за мене песника по најлепшу бајку.
Занемела су она уста мила
што ме онако охрабрише снажно,
из којих сам слушао истину
никад ништа нисам чуо лажно.
Волео сам јесен позну,рану,
Али ова најтужнија ми је,
Ја сам у њој отпратио маму
И у њој се много бола крије.
Сећам се погледа што видех преко Мајевице и стабла кестена са раскршћа Горње Трнаве. Гусле у руци,на гуслама жице, потекле песме,сећања на живот Светог Саве. Сећам се мутне воде са Дринског бојишта, топова,јуриша и јуначких гласова. А песма потече док битка се бије, храбро срце о слободи сније. Уз гусле чуо се и звук звона, … Настави са читањем “СРПСКИ ГУСЛАР Дарко Колар”
Сећам се погледа што видех преко Мајевице
и стабла кестена са раскршћа Горње Трнаве.
Гусле у руци,на гуслама жице,
потекле песме,сећања на живот Светог Саве.
Сећам се мутне воде са Дринског бојишта,
топова,јуриша и јуначких гласова.
А песма потече док битка се бије,
храбро срце о слободи сније.
Уз гусле чуо се и звук звона,
велике душе и тела храброга.
Сећам се песме са турског двора,
у манастиру својих хришћанских стихова.
ВАСКРС Како је мали свет, како је смртан грех! Палим пламен душе, нек светли васкршњи сан. Све ће једном засијати, кад заблуда престане! Сад док из пакла бежим, чемер никако да нестане! Како сам мали, а увек желим ореол среће! И стално ми нешто фали, а око мене… пролеће! Устај већ из пепела жеља, пронађи … Настави са читањем “ВАСКРС – Љубодраг Обрадовић”
ВАСКРС
Како је мали свет,
како је смртан грех!
Палим пламен душе,
нек светли васкршњи сан.
Све ће једном засијати,
кад заблуда престане!
Сад док из пакла бежим,
чемер никако да нестане!
Како сам мали,
а увек желим ореол среће!
И стално ми нешто фали,
а око мене… пролеће!
Устај већ из пепела жеља,
пронађи тај спас у себи!
Васкрс је празник весеља,
нада никад не бледи.
© Љубодраг Обрадовић
