Месец: април 2012.

Traktor, traktor, traktorče,

vozi “Demokratija motorče”,

bez vozačke dozvole,

jer je “noge” bole.

Zna da će biti zato kažnjena,

ali je dužnost njena,

da se “bori” za pravdu,

neka to sve demokrate znadu!

Žali će se na “presudu”,

“najvišem” u svetu sudu,

a ako se žalba ne uvaži,

morače i advokata da potraži.

On će tužiti “moćnike” ,

kao demokratske protivnike,

da im  se sudi u “Međunarodnom sudu”,

bez obzira kakve sudije budu!

Živko Begović

Хеј,салашу тужан ли си?
Тужнији од напуштене кере,
ко за тебе још да мари,
мој салашу,фале ли ти салашари?
Нема песме да се ори,
ноћне ватре да догори,
зору рујну да најави,
снашу јутром да озари.
Тужан амбар памти дане,
дечије цике раздрагане,
памти мобе,радости наше,
памти пусте деране и тамбураше.
Мој салашу ниси умро,
стоји оџак крив још си жив.
Времена су тешка,влада злоба,
вратило се твоје доба.
Све богатство овога света
није вредно мира дединог кревета,
кад га видим у дну трема,
као да видим деду како дрема.
Отишао је одавно добри деда,
да са неба салаш гледа,
унуку је у аманет задатак дао,
љубављу је салаш одржао.

Било једно пролеће.
Весело, процвало, ластама окићеним.
Распрскало се баштицама сремским.
Снови му разасути Фрушкогорским падинама.
Бело, роза, зелено, поспано снено,
Изгублјено на белим платнима.
На дугом путу, путу до вечности.
А онда попут неког чаробног лава,
У лето га пресели Шумановић Сава.
Окићено мајским, црвеним трешњама,
Набреклим кајсијама и бресквама
Које само што не пропевају.
Летњим лахором белих топола и бола,
А стара школа насликан, сунцем умивена.
А жена нага, коса расплетена.
На све стране сунце, лето, препелице.
Бисер Савин, лепе купачице.
Летњи пејзаж, зора шидска свиће.
За његове вредне руке, најлепше откриће.
Ум му бистар, срце пуно боја,
На сликама остала равница је моја.
И још траје та летња сеоба,
Насликаног платна оста пуна соба.
И с поносом и без и мало стида,
Подстрех му је била, мајчица Персида.
Лепа, топла реч, најдражег му бића,
Дала му је храброст за нова открића.
Џрабрим срцем, борбеношћу лава,
У јесен нас пресели Шумановић Сава.
Тамо кошара, пуна плавих шљива.
Јабука и крушака све се злато жути,
Вредне Сремице, повијених скути.
Беру грожђе с осмехом на лицу,
Као да ћеш сваког часа чути тамбурицу.
Вина нема, ал вино се роси,
Свакој нагој Маји, цвеће је у коси.
Дезертима цветним вечности пркоси.
Свака нова слика лепша је и млађа,
Још кад по њој заплови и пијана лађа и
Весели морнари са Панонског мора,
Вечно ће да лађаре по сред Шидског шора.
И тако док Шидом плови стари сплав,
Слике нашег Саве плове у незаборав.
Фрушка гора сада му се бели,
То се Сава Шумановић идиличној зими сели.
Тамо старе саонице, упрегнуте стоје.
Навејале пахулје на сликама боје.
Бели се равница.
Та Савина Сремица.
Идиличне боје зиме, прате песму ц њом и риме.
Свака слика замрзнута чесма,
Свако платно за себе је песма.
Погледај будућности у те силне боје,
Стојећи столећем никог се не боје.
А у Шиду суморном, шубара се бели.
То се сава Шумановић сад у вечност сели.
Оста бели шешир,
Штап погурен до века,
Свога домаћина, он још увек чека.
Можда, једног дана у неке сремске авлије,
Дојезде неке небеске кочије.
А у њима сликар кога прати слава,
Штап и шешир бели, подигнута глава.
Господин до вечности,
Шумановић Сава.

повијених леђа и главе
до струка у мутној води
ја свој пиринач садим
од свитања дан ми уморен
без сламнатог шешира
ум сагорен
бауљају у раскораку
мисли
као пијавице пијане
требаш…мораш…
прво научих
све што је требало знати
о блату
пустити да по ногама гмиже
љигаво нешто мазно а потом
савити леђа снажно и главу
заронити скоро у муљ
да ти у воду падне осмех
и место усана на лицу
израсте жуљ
после је већ било лакше
уопште не корачаш
вртиш се у месту
јер на ногама корење ниче
и да их померит хоћеш
узалуд труд
а руке сваки дан дуже
и мисли луђе видим
уместо руку мојих
нарасле нечије тудје
и од смрада и блата
омамљен пристајеш
бити луд
још увек фијуче
кроз поље пиринча
ветар…

Волео сам сивило јесени,
бербу грожђа и усева других,
али ова сад је тужна мени,
сав се предах уздаху и тузи.
Волео сам јесен позну,рану,
али ова најтужнија ми је,
ја сам у њој изгубио маму.
Нема мени више оне руке,
што ме неко миловаше нежно.
Нема ока које ми је медно,
тако често пута погледало чедно,
покопаше моју милу мајку,
а за мене песника по најлепшу бајку.
Занемела су она уста мила
што ме онако охрабрише снажно,
из којих сам слушао истину
никад ништа нисам чуо лажно.
Волео сам јесен позну,рану,
Али ова најтужнија ми је,
Ја сам у њој отпратио маму
И у њој се много бола крије.

Сећам се погледа што видех преко Мајевице
и стабла кестена са раскршћа Горње Трнаве.
Гусле у руци,на гуслама жице,
потекле песме,сећања на живот Светог Саве.
Сећам се мутне воде са Дринског бојишта,
топова,јуриша и јуначких гласова.
А песма потече док битка се бије,
храбро срце о слободи сније.
Уз гусле чуо се и звук звона,
велике душе и тела храброга.
Сећам се песме са турског двора,
у манастиру својих хришћанских стихова.