Месец: новембар 2011.

Пеко Лаличић

ПЈЕСМОМ СЕ ДО ЗВИЈЕЗДА РАСТЕ
O књизи Слободанa – Зоранa Обрадовића ,,Растеш као да те за уши вуку”,
Графокартон, Пријепоље, 2011.

Збирка пјесама ,,Растеш као да те за уши вуку” је сигурна потврда да се на црногорском књижевном небу у лику Слободана – Зорана Обрадовића из Бијелог Поља појавила нова сјајна звијезда.
Својом пјесмарицом намијењеној најмлађима, овај пјесник још једном потврђује колико човјек мора да сазри и колико му треба знања, вјештине и умијећа да би плијенио срца и душе најмлађих и од њих био схваћен и прихваћен. Особеним стилом, импресивном интонацијом и мекоћом ријечи прилагођеном затјевима савремених малишана, он ријечју коју свако дијете разумије скоро непримјетно улази у круг потенцијалних читалаца са којима започиње пјесничко дружење и игру која га води у њихово коло.
Јер:,,Желим да кажем, малени свијете, и ја сам некад био дијете! Мало сам само нарастао виши, у играма неким много сам тиши… Хоћу са вама да се дружим, и пјесму као руку желим да пружим…”. И пружа, и дјеци даје не само руку, него и срце и душу. Па, ваљда, зато и расту као да их за уши вуку.
Загледан у љепоту која расте, не успијева да се обузда, већ из њега чудна нека лавина крене, и не стиди се што подетињи као да нико не хаје за његове ријечи, које ће се убијеђен сам кад-тад у читанкама наћи, јер његова пјесма свјетлошћу зрачи. А малишанима, зна се, пјесме и свјетлости треба више него варенике и хљеба.
Обрадовићев стих није стегнут, он је размахан до те мјере да ствара штимунг у коме се препознаје и његово босоного дјетињство иако моделовано према емотивном свијету нараштаја за који пише. Његове пјесме су праве слике – рекли би сликари, а своје неслагање би одмах изразили музичари који би рекли да су оне музичка изворишта, а ја као поета мислим да су то пјесме чистог поетског казивања и спој маште и мудрости које бескајно носе и проносе сањано и искуствено, али и љепоту игре, дружења и одрастања, и љубав према ближњима, човјеку, природи и вриједностима које богате и чине да дјеца изарстају у људе који ће зрачити осмјехом, да би га уз чврсту људску ријеч поклањали другима, као знак да више нико не треба ,,за уши да их вуче”.
Ово је књига која је писана да се пјесме памте, знају и препознају. Да се по њима и аутор препознаје и да га одређују. Да му дају мјесто. Да буде тамо гдје треба да буде. Међ’ пјеснике и велике, не међ’ долазнике. Јер он је ту, јер је проговорио снагом ријечи и снажним пјесмама. И израстао у пјесника коме треба дати мјесто које му припада, а знано је гдје је звијездама мјесто, као што је сигурно да ћемо се брзо отимати за његове нове, и не само пјесничке књиге и китити бисерима из њих.

Пеко ЛАЛИЧИЋ
Из моје књиге /у припреми за штампу/
ЗВЕЗДАМА У СУСРЕТ
– циклус,,Питалице”

ИМА ЛИ МЕСЕЦ МОРЕ?

Питам се
од сумрака до зоре,
има ли Месец море?

Да ли се оно као Јадран плави,
да ли и тамо деца
сличне ствари мотају по глави?

Рекоше ми да се не мучим ја,
људи су тамо били,
то Американац Армстронг зна.

Сада ме од сумрака до зоре
муче друге море,
како стићи до тог Армстронга?

Iz moje knjige SITNE MISLI – 1001. mozgalica
/u pripremi za štampu/

400.
АKO ČEKATE JUTRO,
SVANUĆE VAM.

Из моје књиге (у припреми за штампу)
ЗВЕЗДАМА У СУСРЕТ
– циклус ,,Питалице”

КО СМО, УСТВАРИ, МИ?

Ко смо уствари ми
кад из семена у људе израстамо
и кад нас радо чекају
и у паклу и у рају?

Ко смо уствари ми?
Ко смо и зашто смо овде,
кад прах бивамо
и душа нам се у новом лику вије
изнад прошле или будуће капије?

Ко смо уствари ми,
кад нас сутра неће бити,
кад ће се заборавити све
наше радости и лепоте? –
реци ми звездо, бар ти.