jedne noći ući će
vepar
uhvatiće me za mali prst
pa za celu bledu šaku koja je
hranila pitome zveri
i
zaurlaću u nemoj sobi
sasvim nesvesna sebe
a vepar će me nadvladati
počeće hod
muža, sina,
najbliže komšinice,
i lekara…
i svi će me posmatrati,
a vepar će ih samo njušiti
još njih neće dočepati
lekar će mi
opipati bilo
i tiho došapnuti svima
malo je šansi
mislim da
ipak
okončava
sve sam to čula
i krišom bacila pogled
na prozor
hožu more,
hoću šumu,
ali
vepar mi je izdrobio grudi
i lizao krv sa srca
kažem lekaru
ma ima nade!
ovde sam! ovde!
ne izvlači se!
ali
ljudi
(doduše, ne svi)
počinju da me oplakuju
lekar navlači
nešto preko mene
čujem moljce
svrake
lešinare
majku mu!
pa ja sam fusnota
lepe poezije
nisam
uspomena niti dronjak!
jesi
jesi —-
fusnota za kraj