Дан: 23. јул 2011.

Јутросе се будим ближи теби,
мрви твоје мирне собе, топле.
И, као лане, зажмурићеш у мом оку,
лагано, док до драге ноћи допреш…

Јутрос су била ту и тешка звона
да све нове сне отпрате
а, ноћима, ја их враћам
да те у мој сан, тихо, врате…

Јутрос се будим ближе теби
али би и да се не будим…
можда кад прође све ово…
Кад неко мало среће понуди…
Кад машта, полако, небом крене…
Будио бих се да знам да си ту
и колико још бићеш поред мене…

Покушаћу да замислим твоје мисли,
и да насликам нешто што би ти могао сањати,
а тешко је да ти то можеш…
По подрумима, у окованим сандуцима, кријеш дукате…
Твоје су штале пуне лепих, здравих дората…
Никад ти нећеш помислити
да је овде више несрећника него твојих
дуката из ковчега, и да се многи боре
као што се борио
сваки твој полудивљи парип…
Ти ћеш остати миран… Бар до туђег времена.
Док на тебе не крене побеснела легија
и не рашчупа твоје, давно сањане снове…
И опет ћеш остати миран…
Можда са мањим сандуком и са мање коња…