Дан: 18. децембар 2010.

Strpi se – Nikolai Lushin

STRPI SE Strpi se jer možemo biti. samo se, strpi malo. Strpi se i kad kiše počnu liti, i kad noć bude sunce kralo. Strpi se i kad sunce grije, i kad ga tmurni oblak krije. Srpi se kad nitko strpljiv nije, i kada se sječanje slije. Strpi se i kad prestanu riječi, po papiru … Настави са читањем “Strpi se – Nikolai Lushin”

NikolaL

STRPI SE

Strpi se jer možemo biti.
samo se, strpi malo.
Strpi se i kad kiše počnu liti,
i kad noć bude sunce kralo.
Strpi se i kad sunce grije,
i kad ga tmurni oblak krije.
Srpi se kad nitko strpljiv nije,
i kada se sječanje slije.
Strpi se i kad prestanu riječi,
po papiru za tebe teći.
Strpi se kad kaniš uteći,
da bila bi u miru…

Strpi se jer možemo biti.
I ne slušaj misli tuđe.
Tako ne misliš i ti,
te nisu tvoje oruđe.
I pusti neka ti kažu,
da nigdje ne postojim više.
Al’ znati češ, lažu
jer za tebe dišem.
Strpi se i kada te smori
kada se ne nadaš sreći.
Ti i tada se bori,
ne izusti ni rijeći.

Strpi se jer možemo biti.
Ja moram sanjati tako.
Pohvatat rasute niti,
znam, nije nam lako.
Strpljenjem svojim jakim
krenuti vođeni dalje,
budučim danom svakim,
satrti sukoba ralje.
Strpi se, još malo samo.
Godinama što ih ima,
moramo puno da damo,
a moje se tvoga jedino prima…

(C)  Nikolai Lushin

Stoper — Marina Adamović

putovati kroz sebe i stati na prvoj stanici dalje je bezbroj gluvih tunela tuneli se pretvaraju u ambise izašla sam i stopirala tornado iz Takome što dalje od svega što pre nada je negde u drugom svetu stižem bez pameti ne predajem se

putovati kroz sebe

i stati na prvoj stanici

dalje je bezbroj gluvih tunela

tuneli se pretvaraju u ambise

izašla sam i stopirala tornado iz Takome

što dalje od svega

što pre

nada je negde u drugom svetu

stižem bez pameti

ne predajem se

Sinu – Nikolai Lushin

SINU Kad za morem sunce pada, ljudi dom svoj ištu. I ja nekud plovim tada, svome grobištu… Jer me tužna uze sjeta, kada bolna suza mine, i nestade mi svega sveta, osim tebe mili sine. Odbacio bih muklo stanje, pa ću bacit kamen prvi. Odbacujem i umiranje, jer krv si moje krvi. Eno opet i … Настави са читањем “Sinu – Nikolai Lushin”

NikolaL

SINU

Kad za morem sunce pada,
ljudi dom svoj ištu.
I ja nekud plovim tada,
svome grobištu…

Jer me tužna uze sjeta,
kada bolna suza mine,
i nestade mi svega sveta,
osim tebe mili sine.

Odbacio bih muklo stanje,
pa ću bacit kamen prvi.
Odbacujem i umiranje,
jer krv si moje krvi.

Eno opet i dan blista,
mrzlo srce opet grije,
svomu ljubav jača čista,
i od vina i hostije…

(C) Nikolai Lushin

VEČNOST U BESKRAJU – Ljubodrag Obradović

ВЕЧНОСТ У БЕСКРАЈУ Милићу од Мачве Небом лете посечене брезе, на истоку се злати огањ рађања. У бескрај одвезоше га небеске чезе, са судбином нема погађања! Сад небом и нашим сновима језди, ка звезди хита, а за Косово се стара и колоне прогнаних у мислима гнезди, дух генија коме рај врата отвара! Најбоље сања и никад … Настави са читањем “VEČNOST U BESKRAJU – Ljubodrag Obradović”


ВЕЧНОСТ У БЕСКРАЈУ
Милићу од Мачве

Небом лете посечене брезе,
на истоку се злати огањ рађања.
У бескрај одвезоше га небеске чезе,
са судбином нема погађања!

Сад небом и нашим сновима језди,
ка звезди хита, а за Косово се стара
и колоне прогнаних у мислима гнезди,
дух генија коме рај врата отвара!

Најбоље сања и никад да се умори,
ко звезде далеке жеље му трепере.
Силнике никад осмехом не соколи,
све док Србија кожу на шиљак бере!

Еј Милићу, од Мачве поносне,
душа ти у Крушевцу нађе смирај.
Сад слике што их  занос донесе,
у нас луче неизбрисиви сјај!

Тихи огањ сад разумом клија,
светли видик  у раму прошлости.
Вечност ће истином да опија,
сваког ко те у срцу угости!

Еј Милићу, нека језде брезе небом,
нека се прелепа нимфа на обали свлачи.
Нас овде и бескрај горе, греје твоје дело!
Вечни живот је – вечност што из слика зрачи!

© Љубодраг Обрадовић