OŽILJAK
Smem li da sednem pored tebe
i plačem?
Plačem tugom jadnih grobara
što preduboko satima jamu kopaju
i vuku težak mermer
u skladište memljive praznine…..
Pogledaj mi ovaj ožiljak
na stomaku.
Tu je izvađen- prvo život,
a onda i ljubav bez gospodara…..
Smeš li opipati mi rez
još topao i nezaceljen?
Ja sam tek duh, nek’ se ne boji
nam dodira živa ruka……
Ah, da je to mogla načiniti
pre ovog ukopa, pre zaglušujuće muzike
zvona, ćutajućeg čutavih 40 godina,
koje je uzviknulo-Više ne!
Smem li da sednem pored tebe
i volim?
U ovo doba kuge i pacova u nama
bez života,
da volim ljubavlju bez vladara,
u mermeru uklesana,
okovana ledom u pregradama skladišta
u koje će sena
smrtno ranjene košute-
loviti jelena svog u snu………
Smeš li da sedneš kraj mene
i nastaviš?
Nastaviš dalje, što dalje
od onog mesta na kom ne mirujem,
na kom sam ostavljena sama,
sa zamrznutom srži i kostima,
kao fosil tkiva ljubavi.
Nastaviš dalje od mekog ožiljka,
te tople sluzokože čistilišta
i poslednjeg gonga koji plače
u meni,
nastavi, nastavi……….
Smem li da sednem pored tebe
i plačem?