SETVA I ŽETVA
Dva jednaka krda,drugi predvodnici, svako grlo istovetno-svojim slovom, živa su i mreju pod nebeskim krovom. Dve konjice iste, al’drugi konjanici.
Prvo krdo seje,semenjem i zrnom, izrovane brazde k’o godove puni, prošarano veze biserjem po kruni, rađanja-po redu,u belom il’ crnom.
Ne ostaje za njim trag,utihnulo tlo- da šibaju ga vetar, kiša i vrelina, dok bujaju tajnama iz utroba istina, svake grude što nosi il’dobro il’ zlo.
Opasnije biva što mirišu sapi im jače, te opojne lati putujuć’ do ličnog trona, (polja maka ,šipaka,ljuljaju se zvona k’o rumeni Mesec) i u tami zrače.
Drugo krdo žanje-mačem isukanim, plemenitim rezom sve stabljike seče, korenja im cvile, sve dok ne poteče- potok meda il’čemera,putem zasejanim.
I ne pita vreme, nit’ kada mu je čas, nastupa u trku otkosom što strada, tlom tišina grobna il’ radosna vlada ,dok reže i poslednju slamku za spas.
Dva jednaka sveta, druge kriju kobi, svaka pruža pošast krdu iskušenja , živa su i mreju dnu laži i poštenja, to setva i žetva, konjice što u utrobi -postoje odkada je promisli postanja, da proseju kukolj,žito,semenje i kam’.
Jahači su tu, od kuda i od kada, znam- da shvatiću semenom soli pokajanja.