Дан: 24. децембар 2009.

То Нешто

 

У мени се нешто сасвим тихо тка

разбојима срца нежне нити плету

неспутаних јата снохватица у лету.

То Нешто-је попут снежнога белутка,

чистог, што на длану вољеног се топи,

шћућурено зебе под милогласјем далеким,

к’о омама кад ваби обећањем меким

да ми топле трне и дрхтаје склопи.

Ја знам да у њему бива ткање исто,

испод сраслог сидра у неспокоју и жуди,

кад спушта му и диже голицаво груди

тад удише и издише ме, искрено и чисто.

У нама се нешто сасвим право чини,

разбојима душа златне срме нижу,

разузданих крда са литица што стижу.

То Нешто -је исто громовању у тишини.