JABUKE I DUNJE
Jabuke i dunje,
na ormaru stoje.
Ja i sad čeznem,
u odaje tvoje.
Da uz mesec do zore,
ljubav iskrimo bajnu
i uz igru i razvigore,
tonemo u slatku tajnu.
Da opije me svetlost blaga,
dok igrom tela i vatrom u stavu
onako nežna i naga,
sve snove rušiš mi u javu.
Da strast i žudnja,
u ljubavni nas vrtlog uznesu.
I zaiskri osmeh naš,
kad nas grč i sreća ponesu.
Tvoja lepota i moja čežnja…
I lepa uspomena se izmami.
Lutali smo nekad pejzažima tela,
sad lutamo kroz život sami.
Jabuke i dunje,
na ormaru nek odstoje.
Samo da opet smem,
u lagune tvoje!
(C) Ljubodrag Obradović
