ЗБОГОМ
Прошлости морам ове ноћи ” с Богом” да кажем,
Сви су својим путевима отишли а ја сам сам остао
И нећу више себе у својим сновима да лажем:
Признајем да сам као човек на дно живота пао.
И хоћу да васкрснем, не као Бог, већ као – човек,
Снаге имам да још увек гордо идем овим светом,
Крст свој још не носим, хоћу да проживим век,
Ако треба… само ако треба, са слашћу и осветом…
Па… сада остајте с Богом све моје љубави:
Велике и мале, којима подједнако веровах слепо.
Остајте с Богом, у очима су ми хоризонти плави:
За њима идем, у њима је скривено нешто лепо,
И једнога дана, скривену лепоту сигурно ћу открити:
Она ће свему смисао дати а вас ћу тада – заборавити.
Дуле Р. Пауновић
