JEDNOJ
Kad cvetovi odu s mesta gde su bili
snegovi će beli zavladati njima
niko neće znati da smo se ljubili
što beše u našim ostaće srcima.
Ostaće bez glasa u blizini reka
od tuge jer ne znam šta bi bilo drugo
pitaće je vetar zar još uvek čeka
zaljubljenih dvoje što ih nema dugo.
Poželeće nekad sećanja daleka
duša da ti vrati, volela si jednom,
pusti je, ne brini što je možda preka,
na kraju ne laži, nije ti svejedno.
Stavi prst na čelo, zamisli se malo
zašto mnoge stvari naprečac se čine,
zar je naše vreme u dve reči stalo,
mesto čašu sreće pijemo gorčine.
Istina na kraju uvek je bez reči
i nikad mi jedno neće biti jasno,
zar kraj nekog drugog može da se leči
bol za nekim koga volela si strasno.