DO LJUBAVI…
Čega se bojiš?
Ovog početka ravnoteže
moždanog doba ptice rugalice,
ili ove reči koja me tera
da samu sebe ne poreknem
i pljunem na uništavajuću
osudu
da budem samo žena.
Pa šta ako me savijaju i lome
kao granje posečane šume,
ja imam devet života
i isto toliko prividnih razloga
za samozaborav,
blagoslovena za izvesnu slobodu
da sama biram
pero ili mač.
U podnožju moje leve trepavice
ugnjezdi svoju zaljubljenost,
jer ti si muškarac-prijatelj
po misli,
u ovoj noći nezagađenoj
blizinom reči PREKASNO,
gurnut surovošću vetra
pravo na postelju
moje plahosti.
Pokušavaš da odoliš?
A mogla sam ti odmah reći
da me voliš,
i pored toga
što ne umem ćutati
i što govorim za dvoje,
što u kretanju mojih kukova
pomeram tvoje stanice samoodržavanja,
što u konturi mojih leđa
pastirica i bludnica
razapinju prostranstvo
pritislih nada
iza tišine u kojoj ječi saksofon.
Podižem svojih sedam velova
i ostavljam ti Panonsko more.
Do ljubavi…
(C) Gordana Knežević