СТОЈИМ
Стојим. Сузе теку
и пеку, пеку…
време као да је стало
и негде заспало.
Стојим… без наде
а очи кљују, ваде
дани црни, дани сви,
ноћи и освити сиви.
Стојим…
и више не бројим
године и дане.
Само, гледам у ране
мирно и тупо,
знам – умирем глупо,
чекајући и чекање
животом називајући
У Мајданпеку,
13. августа 2006. год.
Дуле Р. Пауновић