ДЕЧАК БЕЗ ЛИЦА
Одавно, када сам и ја дечак био,
у себи једног Дечака сам снио
али, не видех му никада лице.
Ни Њему, а ни себи
јер, на њих већ беху слетеле птице црне…
као судбина или проклетство.
Очи су кљувале, снове су испијале,
светлост са осмеха кљуцале…
и односиле у забити простора и таме.
А када су пир завршиле, заувек су одлетеле
клепћући снажно крилима:
и сада тај клепет одјекује у души
као стварност или судбина.
Само сенка је остала: сива и безлична,
и прозирна и непрозирна…
из које стрче храпаве кости уместо наших лица.
Године су пролазиле далеко од нас…
а ја сам често желеом да видим Дечака
и лица из дечачких снова, пре доласка птица.
Али, жеље односе у дубину мрака и времена
све, и саме себе, и оне постају пусте а нада јалова
а мој одраз у огледалу остаје:
и сив и безличан, и прозиран и непрозиран.
Хтео бих само, других жеља немам више,
да препознам Дечака из дечачких снова
али… само сенка је остала: сива и безлична,
прозирна и непрозирна…
Уместо лица Оца и Сина.
Дуле Р. Пауновић
У Мајданпеку
9. октобра 2008. год.