Модроплаве-виолет таме посред,
у одаји скромној витешкога стана,
састао се миран Светог Ђорђа Ред
решен да, наксутра, током Видовдана
кад отпочне битка и фијукну стреле
и, о штитове, распрше се копља тврда,
и улубе челичне кациге се беле,
од људских и коњских тела начине се брда,
пођу сви из Реда, под барјаком дивним,
ка центру Османа, око њега стени,
чинећ стазу мечава ударцима силним,
у рухо с грбом српског цара одевени.
И кренуше сви, секућ Турке, к циљу,
а коњи им прескакаше пободено коље.
Од њих дванаест, слутану у изобиљу,
први стиже витез штита с три главе кобиље.
Он смрска султана својим тешким мачем
а, на њега, крену од јањичара стена
те паде под њом, а близу, што ко корбачем
шибала је, паде рука одсечена
топличког војводе, па прободе га сабља.
Друге, још спремне да охолост сатру црну,
сачека оштра, из турских лукова, паљба
и тела им, већ мртва, престаше да трну.
А, под трупом с Косанице витеза,
још сјаји у тами (што страшна се хвата),
и с осталих уз народ и његовог кнеза,
девет медаљона Реда Светог Ђорђа (носише их око врата)…