ПРОБУЂЕНА
Сећања ме некада море,
усред ноћи пробуде ме
и губим сузе попут јутара
следим прашњаве трагове…
Колико корења унутарње битке
остављају заувек у нама,
уздисаји душу парају,
као дуња зри на прозору тајна…
Као да је до свитања још далеко,
а, праскозорја сва занеме,
мигоље се жеље као пупољци,
срце да куца јаче би да крене….
Понекада немо причам са Месецом,
тихо корачам стазом муклом,
заспим са челом орошеним,
док трње избијам тешком муком…
Мору та пучина није далеко,
бурни оркани у висине зађу,
улице пуне празних руку….
Сви би да путују и себе нађу….
Престо тишине дивно мирише,
орхидеје нежне немире буде,
сећања ме баш често ломе,
али ми душом јутра руде….
Ја сам она што се верно смеје,
али оче варалице моје,
издају ме неспретне не делу
да сам јуче била лоше воље….
Челичи се вихор о планине,
а, о Сунце виловита магла,
варниче ми пред очима звезде…
За трен небо прстима сам такла…
© Миладиновић Сандра