Србија и мајка, две најљепше ријечи,
из грудије Српски што изаћи могу,
и нема те силе што може да спријечи,
љубав према земљи, мајци, драгом Богу.
………………………………………………………….
Кад је босих ногу, крвавијех рана,
прозебо и гладан, костур људски био
са постеље смртне чек’о задњег дана
пјевао је мајци и Србију сниво’
васкрсао мртвац уз корицу хљеба…
сит , захвалан Богу сачуво је знамен
сањајући комад свога плавог неба
из гроба се диже , величанствен, стамен,
Аполон из лиру и србрене луке,
свладао је змију , за врат ногом стао
па уморан смирен небу шири руке
и захвали Богу, што му снагу дао,
да се адски ланци са Српских руку сломе
што дочека смирај, одмор срцу своме,
и запјева пјесму громогласно јако..
…слободна си Србијо, ево т’ сина мајко.
Предраг Бабић