www.poezija.rs

Jutarnje sunce umiva gradić,
za kim te želja mine,
srce ti puno,
sad si u njemu
i gledaš sa visine.

Stražilovom pesma,
ptica se širi,
slikati nešto se mora,
pred tobom platno,
kičica u ruci,
paleta puna boja.

Po belom platnu,
sigurna ruka,
vešto ti četkicu vuče,
blistaš od sreće,
dok srce igra,
ponovo ti si kod kuće.

Na platnu lagano,
sveže boje,
prve obrise prave,
crkvena porta,
česma”Četir’ Lava”,
u centru “Patrijaršija” spava.

Sad se na platnu,
prelepih boja
rađa poema nova,
pa se i mladi,
besmrtni pesnik,
smeši sa Stražilova.

Ovo je igra,
tebe i Branka,
probaste ko bolje ume,
voljeno mesto,
Sremske Karlovce,
u slici il reči da razume.

Milovan Petrović

Dozvoli da na tren,

dotaknem ti snove,

da u njih unesem,

radost i toplinu,

dozvoli da zauvek,

ostanem u njima

i da se utopim,

ko boja u vinu.

 

Dozvoli da za mnom,

zaključaju vrata,

da ključeve bace,

niz neku strminu,

dozvoli da zauvek,

ostanem u tebi,

a ti za to vreme,

uživaj u vinu.

 

Milovan Petrović

Sve pesme srca mog,

darujem samo tebi,

jer ti si boginja,

zvezda na nebu,

pa ko te voleo nebi.

 

Sve pesme koje čitaš,

samo su poklon moj,

za tvoju ljubav,

za sjaj u oku,

za nežni dodir tvoj.

 

Pa ako nekad,

uz zvuke gitare,

prepoznaš pesmu moju,

znaj da je pisah,

samo za tebe,

tebe i ljubav tvoju.

 

I zato slušaj zvuke gitare,

pažljivo svaki stih,

slušaj ih tiho,

slušaj ih nežno,

vredna si svakog od njih.

 

Milovan Petrović

 

 

Nažalost ja nemam sidro,
znate li šta je to!?
To vam je ona sprava,
s’ kojom se ukotvi brod.

Zbog toga lutam svetom,
i tražim nove luke,
ploviti bez sidra morem,
to su vam zaista muke.

Ponekad nađem lagunu,
pomislim muci je kraj,
oblaci pozovu vetar,
odjedrim zauvek znaj.

Sad luke tuguju za mnom,
verujte nisam kriv,
ploviti bez kotve morem,
dobro je da sam živ.

I tako morima lutam,
ko stari napušten brod,
podamnom duboko more,
a iznad nebeski svod.

Milovan petrović

Opet me oluje nose,
bacaju na oštre hridi.
Moj brod se bori sa burom,
kopno se nigde ne vidi.

Ko stari kapetan, znam da,
luka za lađu je spas,
borim se s olujnim vetrom,
mirno je more za nas.

Znam…Stojiš negde u luci,
kiša ti lije niz lice,
pogled ti stremi daleko,
plašiš se poput ptice.

Naći ću mirnu luku,
moj brod će u njoj stati,
po sjaju u tvom oku ,
ja ću te prepoznati.

Pružiću ruke k’ tebi,
vodi me gde god znaš,
brod traži novog kapetana,
veruj mi,… briga me baš.

S’ tobom ću jedriti kopnom,
ploviti morima sreće,
sinje me more, veruj mi,
videti više neće.

Milovan Petrović

Osim tebe ne poznajem nikog,

sve su druge bezimene žene,

i još čeznem ja za tvojim likom,

još uvek si anđeo za mene.

 

Često prođem putevima starim,

gde nekada šetasmo udvoje,

kiša pada vetrovi duvaju,

a ja čujem samo ime tvoje.

 

Još se ptice u daljinu sele,

pa se opet u proleće vrate,

kad se vrate što te ne dovedu,

možda samo zaborave nate.

 

Osim tebe ne poznajem nikog,

sve su druge bezimene žene,

tražim ženu bar sa tvojim likom,

još uvek si anđeo za mene.

 

Milovan Petrović

 

Oprosti za sve što jesam, i što ti nisam dala.

Što sam ti otkrila svoja osećanja,

što sam ti stavila do znanja da ću te voleti,

ma gde god bio.

 

Izvini što još pamtim ono vreme,

što me boli još to breme.

Za sve što jesam i što nisam bila, izvini..

Možda sam i sama kriva.

 

Oprosti što te pamtim u hladnim noćima,

nadajući se takvim sličnim očima.

Želeći da i ti bar upola toliko patiš,

da poželiš nazad da se nekad vratiš.

 

Zbogom, pesme više neću pisati o tebi

jer mnogo sam time naudila sebi.

Prva ljubavi, u svakoj si kosti….

Još te volim, izvini, oprosti..

 

 

Aleksandra Popović.

 

Pesma će biti objavljena na  http://www.krbalkan.rs/info-001.html .

Probudio si u meni stih.

Provukao se tuda i jedan ton onako nežan,umilan i tih.

Uz stihove i tonove našle su se i reči,

koje ti samo moje srce može reći.

 

Doneo si note u moj dom,

instrumente i ritam uklopio si sa svom

svojom ljubavlju i zagrljajem koji mi daje sigurnost i toplinu.

 

Zapevao si stih,

sve tmurne noći si pretvorio u dane.

Nasmejao si se i pogledao me pesnički,

onako znatiželjno,da ti srce stane.

 

Šaputao si mi sve one pesme,

pesme večnih ljubavi i prevaziđenih rana.

Iz tvojih usta su izlazile slike života,

naših budućih i lepših dana.

 

Probudio si u meni pesmu,

promenio violinski ključ mog života.

Ja više nisam ona  muza kojoj kompoziciju stvaraš,

sve više i više postajem tvoja nota.

 

 

 

Popović Aleksandra..

Na krilima blagog povetarca,

svrati danas u sećanja moja,

sve je isto oboje smo mladi,

miluje me opet kosa tvoja.

 

Kao vihor prohujaše slike,

slike naše iz prošlosti davne,

sve je isto, samo mi smo stari,

sećaju nas samo spomenari.

 

Danas duva, oluja i sneg je,

nema više topline ni sunca,

sve je isto samo tebe nema,

moje srce za sećanja kuca.

 

Milovan petrović

–