www.poezija.rs

Ćutasmo tada
Bez nelagodnosti
Bliski i kad se ne taknemo
Razmenjivasmo misli očima koje ne kriju ništa
I ta tišina
Savršena i ispunjena
Beše najveći govor ljubavi
Svetla i gola
Sjala je posredi nas
Kao pun mesec na sredini neba bez oblaka
Jer ni jedna tajna među nama
Nije imala potrebu da se sakrije
U suvišnu reč

Ćutimo sada
Na tvome ramenu ja
I na mojim grudima ti
S rukom u ruci
Lažemo se da je to ljubav
Udaljeni kao dve prividnosti
U tišini punoj teskobe
Svako sa svojom krivicom
Krijemo oči i misli
Oprezno
Izbegavamo reči koje bi nas ogolile
Kao tamnu stranu meseca
Punu senki
Na savesti

“Margaritas ante porcos”,
(Biseri pred svinje),
izreka je stara.
Štos je u tom’ što se ona
i sad često izgovara.

Za svijet ovog našeg vijeka
atributa ima rijeka.
Unutar tog sretnog niza
sreća ti je nuli bliza.

Povjerenjem budale se služe,
osjećajni sa njima se druže.
Mijenja vrijeme sve vrednote stare.
Emotivnost ne vrijedi ni pare.
Nesta dobra,nema duha
u tom svijetu lovimuha…

Kikali smo na zimu
Da nam je hladno
A, sad kukamo,vruće je
Ma, poznata su Srpska posla
Mi kukamo na sve…

Smeta nam kiša
I kad sunce greje
A, Bog odozgo gleda
Čudi se, i samo se smeje…

Do juče nam je sneg pravio probleme
Bilo nam je, kažemo, mnogo zima
A, sad ne valju jer je puno toplo
Pa, stvarno, gde to ima…

Ko može nama da ugodi
To ne možemo ni mi sami
Komplikovan vam je Srpski rod
Zna puno da vrdolami…

Pa, možemo samo da kukamo
Da se žalimo i ništa više
Jer nas niko baš ništa ne pita
Kad će da pada sneg
Grad, sunce, kiše…

I tako će da ostane zauvek
Iako mnogi drugačije kažu
Svi mi, pomalčice pametni, znamo
Da oni samo mnogo lažu…

I mi smo jednostavno komplikovana nacija
I to je samo tako
Takvi ćemo uvek biti
Nas ne može ni da shvati svako…

Žarko želim poziv tvoj
I pitam se dal ćeš zvati
Da li želiš da me čuješ
Hoćeš li mi osmeh dati…

Kedva čekam da te čujem
I uživam u tvome glasu
Dok te slušam kako pričaš
Na te mislim u tome času…

Želim čuti osmeh tvoj
Jer volim kad se smeješ
Kad se smeješ ja sam srećan
Osmehom me svojim greješ…

Želim čuti šapat tvoj
Da mi pričaš priče slatke
Kad ih slušam lepše zaspim
I sankam te noći svake
..

Sjećam se oblačnog neba i pjesme raspjevanih vala,
nalik na elegiju mora.
Ti i ja, koraci šetnje i naši prvi razgovori…

Najednom nadođe pljusak,veličanstven i nezaboravan.
Ti i ja trčimo mokri pod zaštitu velikog stabla
i ti i ja, mladi i sami,
postajemo dio romantike na Olintu,
gdje điravaju leuti po nemirnoj plavoj pučini,
a energija vala slama se o nesalomljive hridi.
Nemoćne grane propuštaju kišu neumoljivog neba
da klizi našim obrazima,
a vjetar unosi zebnju u naša mokra tijela
nemirima ovladana.

Tad si kucnuo na vrata mog srca,
a ono ti je dozvolilo da uđeš,
da ovladaš mojim bićem i mislima,
da se predam romantičnim snovima…

Ostala je lijepa uspomena.

Ima jedan grad
i u njem’ vojnik mlad.
A sred drugog grada
djevojka je mlada.
Teško joj je u samoći;
besane joj često noći.
Tako sporo idu sati,
dragi nikad da se vrati.
Daljina je silno boli;
toliko ga mnogo voli
i pita se dal’ će moći
za njih sretni dani doći,
kad će opet biti skupa,
da im srce snažno lupa,
da se usne ljupko smiješe,
čežnje oni da se riješe.
Svako pismo koje stiže,
učini ih malo bliže,
al’ to tako kratko traje
tad oboma teže da je,
pa pjevaju već od zore:
“Zašto dalek si Sombore?
Priđi malo bliže Splitu,
bit će lipše sve na svitu”