Добродошли!
Горим од жеље
да упознам себе,
своју судбину,
да знам шта да радим
Са свим њеним странама.
Добром ,
оном која се радује, смеје и плаче.
Оном лошом ,
што мрзи, псује,
бије…
Желим да заборавим
ружно и безобразно.
Да све страхове победи
светлост Божија.
Да тамјан замирише
у свим кућама,
на весело,
Да у кругу сваке породице,
било беле, жуте или црне.
треба рећи:
Мир Божији – Христос се роди.
NEKA NOVA LJUBAV
Šta je ovo osećanje ?
Upitam svoje srce .
A ono oprezno odgovara ”Neka nova ljubav” .
Ljubav, zbog koje mi crvene obrazi
i ne prestajem da se smešim.
Ali i da se pitam.
Šta ako, ovaj sladak osećaj postane gorak?
Onda ću morati da sastavljam delove
svog slomljenog srca .
Taj rizik sam spremna preduzeti .
Nije li divna ova ljubav, kao
trešnjini cvetovi u punom cvatu.
Neka nova ljubav puna uzbuđenja i
slutnje .
Rado ću čuvati i negovati u
svom srcu tu neku novu ljubav.
Pa makar bilo i gorkih suza
zbog nje.
© Ksenija Milenković
Kategorija: odrasli pesnici
Ti si nosila vino u očima-
Ono što opija bez pijanstva.
A ja sam te pio- ne usnama,
Već ćutanjem koje te zna.
Svakim dahom bio sam bliže dnu,
A opet…
Uvek ostajala kap:
Neizrečena,
Nevoljena,
Ne oproštena.
Настави са читањем “VINOM OBOJENA – Katarina Golubović”
ВИНО КАО СУДБИНА
Вино нам је од давнина
Било мелем за невоље
Пред бојеве и ратове
За јунаке и сватове.
Ни сад време друго није,
Вино се за здравље пије
И за Славу и за Светке,
За здрав пород и иметке.
Са вином се ране лече,
Од љубавних тешких јада,
Кад уместо крви тече
Вино наших винограда.
На столу ми флаша вина,
Сапутница из младости,
Што ми душу врелу хлади
Кад останем без радости.
Кад вина буде више,
И од воде и од крви,
Пламте слике из младости,
Враћају ме успомени.
Лете чаше на све стране,
Од вина је све црвено,
А у души љуте ране,
Отворене, разјапљене.
Не жалим винске чаше,
Мојом руком поломљене,
Кад кроз вене вино тече,
Чаше су за једно вече.
Опет сета, опет туга,
Жал за прошлим не нестаје,
Од живота још остаде
Да се с вином не престаје.
Кад душа спас пронађе
У чашама рујног вина,
Ето спаса за све јаде,
Ето вина, ето мене.
————————–
(C) Драгојло Јовић
Van konkurencije – član žirija
Srce vinove boje
Dve čaše vina na stolnjaku od tila,
kazaljke stoje — minute za nas ne broje…
Eh, kakva je to ljubav bila.
Dva srca u polutami
i tvoj pogled koji mami.
Eh, kako smo tada voleli
da budemo sami.
Dok violina melodijom otapa led,
vino crveno tera nas u greh.
Dve čaše vina — reči nisu potrebne,
dodiri plameni, poljupci medeni.
Eh, zašto je to samo seta
u duši uspomena jednog davnog leta?
A ove noći, dok sati se lome,
Ja nikog nemam ,ni da se nadam kome.
Uz crno vino, sama sa čašom praznom,
čekam da zora svane
i da bolno sećanje iz duše nestane.
Vinom ću nacrtati srce
i u srcu moje ime i tvoje.
Eh, kakvo će to srce biti —
srce vinove boje.
KOLIKO KOŠTA TIŠINA
Neki su ljudi mudri, ništa im zemno ne treba;
U postu život žive, duševni našli su smiraj
Njihov je vidik širok, širi od samoga neba
Kožu im odrati možeš al’ im u misli ne diraj.
Što nisam kao oni da molim rukama praznim
Da nemam ljudskih briga većih od belih dina
Da mogu sama sebe najlepšom kaznom da kaznim
I odlučim da saznam, koliko košta tišina.
Dala bih sve što imam, prodala snove za dinar
Kada bih mogla mirom da se od sveta ogradim
Da se osamim negde k’o ostareli mlinar
Il’ na goleti pustoj mladice bora da sadim.
Dešava mi se često da me obuzme nemir
Kad me zaslepi sjajem zvezdana zlatna prašina
Pa i da prodam boje koje prosipa svemir
Ne bih mogla da platim koliko košta tišina.
Kad se čoveku čini da njime vlada gorčina
Od prijatelja lažnih i nemoralnih dela
Kad se u prepunoj kući oseća teška praznina
Pored svega što imaš nisi osoba cela.
…E tada čoveku zdravom, razum otvori oči
Prevagne u njemu ona suštinska ljudska bistrina
I to saznanje da će smirenje onda doći
Kad sebe samog pita: Koliko košta tišina?
A ja ću dati svo blago što mogu videti oči
Sve osmehe i suze, nasleđe iz davnina
I sećanja što žive pod svodovima noći
Samo da isplatim spokoj koji plete tišina.
Ljiljana Tamburić
Десет година је како нисам крочио на улице мога насеља, мојих Белих вода.
У ноздрвама својим нисам осетио мирис пролећа.
Не могу да идем.
Пре подне, са терасе, гледам децу како их воде у обданиште. После подне , залазак сунца.
Тужан сам.
Свако јутро, уз кафу коју сам скувам, на тераси је пијем уз звуке старог џеза. Обожавам га. Дивљи, стари џез.
Можда сам и ја волео бити дивљи, зато и волим џез.
Понекад, уз залазак сунца, задремам. Опije ме сунце па сањам како трчим улицама мојих Белих вода
СТАРО ВИНО ПОМИРЕЊА
Иста кафана
Исти сто у углу
Конобаре, имаш ли исто вино
Оно од пре двадесет година?
Шта,не сећаш нас се?
Ниси нас познао?
Па били смо млађи
Ал треба нам старо вино.
Старе песме нам свирај свирачу
Конобаре седи с нама
Сипај то вино помирења
Помогни нам док разговор крене…
Кад не знамо шта да кажемо
Макар се ухватимо чаше
Гледамо се у очи преко вина
Живели за старе дане!
Наздравимо светом Трифуну
Давној берби 2005.
И једном старом винограду
Из ког се пружа поглед на Жупу
Кад се загрејемо,кад нас ухвати
Онда се ти тихо изгуби
Срешће нам се руке и
Дискретан кључ у твојој руци.
И соба је исти број
Исти поглед на језеро
Само време не може да се надокнади
Донеси нам још вина конобару!
Помогни нам да вратимо бар на трен
Изгубљене године
Време прошло нека ноћас
Бар на кратко буде садашње.
Она се пита да ли му се и сад допада
Колико су јој године нарушиле лепоту
Њега брине мушка снага
Није више млад каквог га она памти.
Болеће можда после још више
али љубав стара тражи ово
Имају право и изгубљени
Некад да се нађу.
(C) Нина Симић