СЕЋАЊЕ И ЗАБОРАВ
Док седех једно вече уз вино,
покуца неко силно на врата;
кроз шпијунку видех лице фино,
отворих, уђе, поглед од злата.
Седосмо за сто, напуних чаше,
„Рекосте, Сећање вам је име?“
„Уз њега некад и љубав јаше“,
рече, и у мени Сунце сине.
С његовом причом путујем назад,
Искрица светли све даље, дубље.
Осмех на лице искочи каткад.
Вино Сећање мази све грубље.
Сузе теку, а осмех се шири,
чаше се празне и опет пуне;
пробуде се прегладни вампири,
душа бритка као додир струне.
Сећање ми лепе мисли врати,
прошлост пуну љубави и среће;
загрљаје у топлој палати,
снова и погледа пуне вреће.
Вечери дође очекивани крај,
Сећање се поздрави и оде.
Мрак сину кад оде чудан гост тај,
мач збиље моје срце прободе.
Настави са читањем “СЕЋАЊЕ И ЗАБОРАВ – Душан Јанковић”
