www.poezija.rs

Живот и ја смо ривали стари,

седимо стално за коцкарским столом,

Ја рушим ,а он то још више квари,

ударце лечим,са новим болом.

 

Путеве своје сам бирао сам,

да мрзим,научен ја нисам,

Све то ћу платити кад тад

знам,па зато сам ту ди сам.

 

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.

 

Смех твој ми одзвања у глави,

у постељи самујем,као по казни,

милујем јастук,лежим у тами,

а кућа и душа остају празни.

 

Једина светлост,ти си ми била,

за опрост Бога,ја и не питам,

све док те опет не сретнем,

по овом свету,сам ћу да скитам.

 

 

Знаш боље ја нисам умео,

за тугу лек још нисам изумео.

Сад бих другачије,ја то не кријем,

знам рекох ти да нећу,али ипак пијем.

 

К’о ми је бразде заор’о, и младо жито погази.

Усне ми мермер милује, уместо твоји образи.

У мени укус чемера, у души труло семе сијем.

Знам рекох ти да нећу,ал ето ипак пијем.

 

Соба у којој су живели мој покојни отац и мајка још увек чува њихове трагове.

У њој и данас стоји орман од ораховине који су купили када су се венчали.

Кревет, два тањира, две кашике, две виљушке, два ножа, две чаше орман.

И, наравно, радио.

То је све што им је било потребно.

Од свих тих ствари остао је само орман.

Орман је из прошлог века.

Стар, али добро очуван.

На дну ормана стоји стари кофер.

Са њим је мој отац дошао у Београд.

Кофер као машина-времеплов.

Пун старих фотографија.

На њима су мој отац, мајка и сестра.

Ту су и фотографије моје и женине свадбе.

Слике које бележе рођења и одрастање моје деце.

Сва славља.

Цела моја породица.

Најлепша сећања, али и сузе, буде слике из старог ормана.

Поново смо их спаковали у кофер и вратили у њихову временску капсулу.

Договорили смо се да се орман не прода.

Нека лежи кофер у њему.

Нека чува оно што је прошло.

Можда га неко једног дана поново отвори.

Можда из њега изађу старе фотографије, лица, осмеси и године које су давно прошле.

И можда нас, макар на тре

нутак, поново оживе у нечијем сећању.

Можда?

Сенке прошлости јуре небом, тражећи понор могућих догађаја у којем нема сећања, већ само горак укус истине.

Историја плаче, љубећи своје стопе које играју по прашини свих изгубљених векова, модерних, а старих догађаја који наше животе гурају у легенде, претварајући све у епоху људске трагедије.

Не марећи за редослед ствари, време је променило лица догађаја.

Истина је улепшана и покопана, а све то у име неког новог реда, нове стварности која је испливала на површину лажи.

И са њом ће се живети годинама, можда и вековима, мислећи да је сурова прича једин истина.

У мојој соби влада мрак

и тишина која пара истину.

 

Шум мога уздаха

делује фрапантно на мозак

који потврђује да звук

ремeти интиму душе

и тела

 

Спојене неспојивим лепком

ноћи и мира

који ударају директно

у мозак спавача.

 

Имитиракјући незаинтересованост за догађаје око себе,

дајући шансу за нестварне идеје,

Изазивајући своје ја

затворено у мислима самог сна

и који долази изненада

из искрене туге

 

Постојећег универзума истине

у сваком од нас

где снови постају јава

наших надања и жеља

Стварне истине наших

умормних живота

У нашу породицу ушао је пре четрдесет година.

Донео га је покојни отац.

Од тада, па све до данашњих дана, радио је непрекидно, без престанка.

Нико никада није сазнао одакле је дошао.

На око леп, браон боје, дрвен, лакиран.

На сваких пола сата оглашавао се једним:

Дооонг.

А читав сат оглашавао је ударцима, бројећи сате.

Отац га је добио на поклон од некога за кога нам никада није рекао ко је.

Много га је волео.

Чистио га је, подмазивао, навијао и уживао у њему.

Отац је умро.

Умро је и сат.

Радио је када је хтео и колико је хтео.

Време од очеве смрти је пролазило.

Млађи син је порастао.

Завршио школу за лабораторијског техничара.

Почео да ради.

А ја сам пао и повредио кук.

Лежим у кревету.

Једног дана дође млађи син и донесе велики телевизор, 55 инча

Хоће да га стави у дневни боравак.

Само ме је питао:

,, Могу ли да скинем зидни сат да окачим телевизор ‘’ ?

Рекао сам да може.

Сат је скинуо са зида и окачио га у моју собу.

Погледао сам га.

Сат мог оца.

Сат који је стао онога дана када је и он отишао.

А сада је поново у мојој соби.

Само још да га поправим