У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА – Валентина Вања Дабић

У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА

И ове ноћи, као и годину пре,
седим у мраку у соби крај камина.
На столу стоје чаше две,
једна празна, друга пуна црног вина.

И ове ноћи, баш као и тада
моје руке ка теби крећу,
ал није исто некада и сада,
а ја себи да признам нећу.

И опет би усне хтеле да љубе,
и срце би да дрхти као струна.
Наше се сенке у тами губе,
док чаша је празна, а друга пуна.

Тишина пара душу и тело,
док чаша празна у мене гледа,
да је напуни срце би хтело,
ал разум му ове ноћи неда.

Ако је пуна, значи да ћеш дођи,
ал то су само сурове лажи.
Остаћу сама у овој ноћи,
губитник што у вину истину тражи.

И док се ватра гаси у камину,
знам да је крај, истина боли,
нек љубав траје макар у вину,
нека се напије ноћас онај који воли.
Настави са читањем “У ВИНУ ЈЕ ИСТИНА – Валентина Вања Дабић”

НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ – Градимир Карајовић


НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ

Кад те видим тако лепу
У дубини душе задрхтим
Хтео бих ти нешто рећи
Од љубави истог трена,  све заборавим.

Вриснуо бих све до неба
Кад бих смео да те загрлим
И умро бих истог трена
Само да те једном пољубим.

Тешко ми је кад те видим
Да ми други цвет мирише
Смирити се никад нећу
Јер за тобом срце уздише.

Цвете мој неубрани
Колко сам те волео
Рећи ће ти свака грана
Јер те још нисам преболео.

Знам да никад нећу моћи
Неке ствари себи опростити
Провешћу још многе бесане ноћи
То што моја ниси ти.

Судбина нам није дала
Цвете мој да си уз мене
А ја другу нисам хтео
Јер не могу живети без тебе.

Тешко ми је када видим
Да ми други цвет мирише
Смирити се никад нећу
Јер за тобом срце уздише.

Цвете мој неубрани
Колко сам те лудо волео
Рећи ће ти свака грана
Да те још нисам преболео.
Настави са читањем “НАЈДРАЖИ ЦВЕТЕ МОЈ – Градимир Карајовић”

SRPSKO JE KOSOVO

Srpsko je Kosovo
Od Lazara srpskog knjaza, iz prošlosti osta znamen,
o Kosovskom boju priča svaka ptica, svaki kamen.
Diže Lazar svoju vojsku, za Srbiju život dade.
Sve sam junak do junaka, na Kosovu polju pade.
Vrela krvca poljem tekla, kao reka, krv – crvena
Devojačka suza pekla, do groba, ožalošćena.
Njene oči sad ne mogu, tešku tugu da sakriju.
Međ’ truplima uzaludno, traži svoga đuvegiju.
U životu da ga nađe, pa makar bez ruku, nogu.
Svoj život bi dala rađe, molila se dragom Bogu.
Podigla se gusta magla preko junačkih grobova.
Iz crvene reke krvi, niklo polje božurova.
Oj Lazare, kosti tvoje, neka mirno počivaju.
Da uzalud umro nisi, neka svi to sada znaju.
U Kosovo ko mi dirne, osetiće gnev ratnika.
Srbin opet će da gine! On ima krv pobednika!
Ko poželi nešto tuđe, što je sveto i oteto,
neka mu zauvek bude, samo  kleto i prokleto.
Dušmani što nama prete, neka znaju sad i ovo:
-Bilo je i opet biće, srpsko zanavek Kosovo!
©
Vesna Stojković, Leskovac

U KAMEN MI MISO UKLESANA ~ ODLUKOM ŽIRIJA NAJBOLJA PESMA ZA 2022.GODINU

Samotnog me rasanila miso,
u sred tmuše kad ušara lovi;
stotine sam sličnih već zapisao,
ali ova za najbolju slovi.

Šta je čovek i zašto se radnja,
smrt na njega pre rodjenja čeka;
vazda muka, ko da se porađa,
od života čovek nema leka.

Za par truni radosti se živi,
gore, dole, život nas okreće;
šta zgrešismo i zašta smo krivi,
da svenemo ko livadsko cveće.

U kamen mi miso uklesana,
miso moja moćnija od mene;
ne mož’ s’ učit, već je Bogom dana,
osim nje će sve živo dа svene.

Telo moje crnicom kad skriju,
nemoj za mnom,nemoj suze liti;
pa kad vinom boema preliju,
miso moja za navek ćeš biti.

Ostaviću pesme nebrojene,
u knjigama i u rukopisu;
misli moje ničim obojene,
nikad nikog povredile nisu.

Čitaj pesme što pisah ih tebi,
kako golub golubici sleće;
da ne voleh ni pisao ne bi,
a ti moje samrtno proleće.

Kovrdžave Misli – Nenad Đekić

Osećam krivnju a da li sam kriv?

U meni sad kipte i bes i stid.

Besan na sebe,besan na srce

što puštam da zamagli mi, um i vid.

 

Razum me izda,u misli se tvori

a misao svaka samo je tvoja.

’’Da li si tužna ili se smeješ?’’

Jer tvoj je osmeh sad svetlost moja.

 

Kada te gledam i reči zborim

znaj da je tada u meni muk.

Tad mozak srce u okove steže,

da te ne uzmem u zagrljaj dug.

 

Kad sam kraj tebe tad vreme stoji.

Tad ne postoje ni bol ni jad.

Ali se pitam i silno žalim,

što te ne sretoh kad bio sam mlad.

RAZBOJ

Tkajem pesmu od tananih niti,

noćas za se nimalo ne hajem;

do zore ću rujno vino piti,

svoju dušu ja kafani dajem.

 

Sviraj cigo pred tobom ja klečim,

noćas plaćam nek pije kafana;

njenom pesmom dušu ću da lečim,

da zaceli preduboka rana.

 

Samo sviraj, nikad nemoj stati,

nek bol duše do neba se čuje;

ona neće meni da se vrati,

njena ruka drugoga miluje.

 

Na razboju popucale niti,

zalud suzu sad u ćilim tkajem;

teško će se niti sastaviti,

zato dušu ja kafani dajem.

 

autor

Jovica N. Đorđević

Kategorija Odrasli pesnici
 

TА ДЕВОЈКА – Благоје Премовић

TА ДЕВОЈКА

Та девојка освоји ме
и љубав јој дадох своју,
та девојка напусти ме,
узнемири душу моју.

Та девојка враголанка,
животом се мојим игра,
та девојка другом оде,
остаде ми само брига.

Због ње моје срце пати,
због тог најмилијег створа,
због ње ми је дух заробљен,
ко кап воде усред мора.

© Благоје Премовић

Настави са читањем “TА ДЕВОЈКА – Благоје Премовић”

НОЋОБДИЈЕ – Душан Комазец

Сутон полако спушта тамне копрене вео
на наше мало село, свуд мине жамор и ход.
У крчми старој, „швабској” „васкрсну света део”
и рујно вино што се с астала лије на под!

А грех је, јер је чокот копала рука вредна,
хор младих девојака плод берићетан брао…
Можда је у том рују планула љубав једна?
Можда је буљук деце из њега грожђе крао?

Можда је стари „прота” по голомразном дану
знамењем Светог крста шкропио „грашевину”,
кадио виногорје.Вином „целио” рану
тек орезаној лози? Молио у том чину!

Кроз стар и прашњав пенџер проћири месец цео!
Наслути чежњу која опхрва ноћобдије,
али тај усамљеник судити не би смео,
јер се у винској чаши наша истина крије.

Нехај им памет узе! Док време хуји, лети,
никога нема да се у своме забораву
преуми, или макар на тренутак се сети
да сутра, ливадама треба „отети” траву.

Замлечила се поноћ, небески свици бдију!
Слушају радознало „ жубор са извор-чесме”,
ал’ не спознаше севдах због ког се сву ноћ пије,
нити најлепшу тугу старе љубавне песме.

Чују се први петли, косибаша још нема?
Паорска кола неме, нису ‘прегнути ати.
‘Место дората, вилин-коњиц на пут се спрема.
Без узде и кајаса, сам се к’ ливади пути!

Бранко Мијатовић – Ликовни део конкурса ЉУБАВ И ВИНО 2023


Настави са читањем “Бранко Мијатовић – Ликовни део конкурса ЉУБАВ И ВИНО 2023”