ТРАГОМ ЧИСТЕ ДУШЕ
Још чувам у кораку топлу прашину,
јутра што на мајчину душицу миришу,
пре него што године донеше тишину,
у којим ветрови, стара сећања бришу.
Па дани кад је мраз био једини другар,
док пред школом дрхтим, а снови се губе,
кад је уздах био мали, бели жар,
док зиме, хладно и реско љубе.
Онда велики град и кошава што не стаје,
као лопов је кроз џемпер кости пила,
град који узима много, а мало даје,
док младост и нада беху једина крила.
А после дођоше…
године под туђим кровом, у бујичној реци,
свака цигла дома знојем заливена,
градих зидове и кров својој деци,
ону кућу што је у младости уснивена.
Сад у кући седим, ал’ зидови се хладе,
лета пролазе а свако у свој свет зароњен,
у сусрету без додира, сред празне параде,
човек оста сам, у себи заробљен.
И кад сивило дана прелије чашу до краја,
ја склопим очи и пустим да ме мирис ветра води,
тамо где још увек има сунца и старог сјаја,
тамо где срце мало, у сну опет босо проходи.
Још сањам орах стари, где ми први корак оста,
чувам зрно светлости док ме овај живот листа,
под његовом сенком надања никад доста,
ту где је душа моја, настала од неба чиста.
Драгојло Јовић
