Добродошли!
‘glaukopis sove i orla obleće Zemlju’ Marina Adamović kad mrtav kamen progovori živim jezikom ptica i mudrost se spotakne o krilati glaukopis u nešto teže od smrti srušiće se zidovi sveg znanja ostaće tek natpis svedok čilog umiranja Inspirisano pjesmom ‘Osim čilog umiranja’ pjesnikinje Marine Adamović Citat preuzet iz iste
‘glaukopis
sove
i
orla
obleće Zemlju’
Marina Adamović
kad mrtav kamen
progovori
živim jezikom ptica
i mudrost se spotakne
o krilati glaukopis
u nešto teže od smrti srušiće se
zidovi sveg znanja
ostaće tek natpis
svedok čilog umiranja
Inspirisano pjesmom ‘Osim čilog umiranja’ pjesnikinje Marine Adamović
Citat preuzet iz iste
Zašto, još uvek, živiš u meni, Posle sveg ovog vremena? Zašto tvoj lik živi u meni, Taj tvoj lik od kamena? * * * I kao da mi sam taj teret, Dovoljan nije, eto nepotrebne zablude. Ulazi u moj svet, I unosi nepotrebne nemire. * * * Zabluda jače i od mene, Jača i od … Настави са читањем “POSTLJUBAVNA DRAMA – Dušan Marinković”
Zašto, još uvek, živiš u meni,
Posle sveg ovog vremena?
Zašto tvoj lik živi u meni,
Taj tvoj lik od kamena?
* * *
I kao da mi sam taj teret,
Dovoljan nije, eto nepotrebne
zablude. Ulazi u moj svet,
I unosi nepotrebne nemire.
* * *
Zabluda jače i od mene,
Jača i od tog vremena,
Daje mi nadu da od te stene,
Ponovo može biti žena.
* * *
Vreme je ubica, ono slama,
Pući će i taj kamen pod njim.
Pitanje je samo dana,
Kada ću opet tako voleti.
©Dušan Marinković
Шумором шета и тражи по шаши Шапутави шетач игра се с тишином Ко шарени шишмиш раширио лет Да слијепим крилима укроти ријеч Пријатељ приче тишину слуша Бескрајан шум што шапуће сан И тмијује тмасто равнодушје ријечи Сузом га цакли и цијети му цјелов Цуре му звуци суновратом ура Он броји тренутке … Настави са читањем “Игра тишине”
Шумором шета и тражи по шаши
Шапутави шетач игра се с тишином
Ко шарени шишмиш раширио лет
Да слијепим крилима укроти ријеч
Пријатељ приче тишину слуша
Бескрајан шум што шапуће сан
И тмијује тмасто равнодушје ријечи
Сузом га цакли и цијети му цјелов
Цуре му звуци суновратом ура
Он броји тренутке с бројанице бола
Он тјера у ријечи терете тишине
Он игром стихује разиграни слух
Та играчка бола грчи му прсте
Док рукује раку рођених ријечи
Он хрли у врлет с вретеном од трња
Да римује срицање распетог стиха
Именује магију рашћутаног шапата
Гргољи му загрљај кад грлећи говор
Расприча предиво опараних ријечи
Да укроти трептај горопадног смисла
Шумором шета и тражи по шаши
Шапутави шетач игра се с тишином
Од папрати прави бодљикаво биље
Шкрипуће раскорак његовог бата
Сред тихих вода текла је ноћ С дубоког језера Мјесечев плет Реко ми доћ реко ми доћ Дотаче га лако прозирна ми рука Сред мутних вода текла је ноћ Крену тмином таласа хука Рекла ми доћ рекла ми доћ И усне ми посташе напрсла звона Сред мрачних вода текла је ноћ Да … Настави са читањем “Шумске су виле бајале свијет”
Сред тихих вода текла је ноћ
С дубоког језера Мјесечев плет
Реко ми доћ реко ми доћ
Дотаче га лако прозирна ми рука
Сред мутних вода текла је ноћ
Крену тмином таласа хука
Рекла ми доћ рекла ми доћ
И усне ми посташе напрсла звона
Сред мрачних вода текла је ноћ
Да прошапћем тешки терет окона
Дали ћу моћ дали ћу моћ
Пандора се у кутију уплашена скрила С јабуком у грлу Адам се још дави Фауст је укротио врани тешка крила Ко ће овог прољећа кишу да нам прави
Пандора се у кутију уплашена скрила
С јабуком у грлу Адам се још дави
Фауст је укротио врани тешка крила
Ко ће овог прољећа кишу да нам прави
Zaustih jednom da vam kažem najlepše reći od borovog inja trenutna smrt potpis u senci zauze mesto mome glasu zalazak sunca mesečevev sjaj ljubazno rasu nebesku odu
Zaustih jednom
da vam kažem
najlepše reći od
borovog inja
trenutna smrt
potpis u senci
zauze mesto
mome glasu
zalazak sunca
mesečevev sjaj
ljubazno rasu
nebesku odu
Могу ли да ускочим У твој стари параброд, ( очигледно залутао ) Што плови низ вријеме И нема задњу станицу. Прима ли он скитнице Који тумарају свијетом У вјечном трагању И растакању. Прима ли он изгубљене У овом хаотичном заласку, Потрошених шанси И промашених путева. Могу ли да ускочим У последњем тренутку … Настави са читањем “ПАРАБРОД”
Могу ли да ускочим
У твој стари параброд,
( очигледно залутао )
Што плови низ вријеме
И нема задњу станицу.
Прима ли он скитнице
Који тумарају свијетом
У вјечном трагању
И растакању.
Прима ли он изгубљене
У овом хаотичном заласку,
Потрошених шанси
И промашених путева.
Могу ли да ускочим
У последњем тренутку
Да се не предомислим
И спасим сивила.
Научи ме да кормилом
Избјегнем будуће замке,
А ја ћу већ знати
Како да запалим пламен
Којим ће стари параброд
Пловити до бескраја
Бранка Војиновић Јегдић
Kada se iznenada u ponoć začuje kako prolazi grimizna povorka pouzdano predstavlja akt stvarnosti Mesec i Ikar u Mocartovom D- Molu
Kada se iznenada
u ponoć
začuje
kako prolazi
grimizna
povorka
pouzdano predstavlja
akt stvarnosti
Mesec
i
Ikar
u
Mocartovom
D-
Molu
CRNO SUNCE U utrobu zemlje U centar egzistencije tamo idem Na mesto gde ne postoje pitanja: o životu i smrti o svrsi življenja o paklu bivstvovanja Lepota mraka čar tišine opija me U tom centru na sigurnom ću biti mestu Osećam Iz utrobe majke u utrobu zemlje idem Vidim sebe Posmatram tog stranca sa izrazom … Настави са читањем “CRNO SUNCE – Marija Mihajlović-Davidović”
U utrobu zemlje
U centar egzistencije
tamo idem
Na mesto
gde ne postoje pitanja:
o životu i smrti
o svrsi življenja
o paklu bivstvovanja
Lepota mraka
čar tišine opija me
U tom centru
na sigurnom ću biti mestu
Osećam
Iz utrobe majke
u utrobu zemlje idem
Vidim sebe
Posmatram tog stranca
sa izrazom obožavanja
to lice sa širom otvorenim očima
sa usnama zatvorenim u poluosmeh
blagonaklonosti
Vidim ruke ispružene
ka tom suncu u utrobi zemlje
što sija
Klanjam se tom božanstvu
Prepoznajem to crno sunce
živi u mojim grudima
Kao novorođenče,
prvim,pravim vriskom
horde senki pozdravljam
Ja sam među njima
I tama
tišina
i sunce
Blizanac onom suncu sa neba
u utrobi zemlje što sija
© Marija Mihajlović
Biografije pesnika: Marija Mihajlović
Reči su moje nečujne Samo mi oduzimaju dah Ti ne znaš za njih Za tebe su samo pepeo i prah Kad bi samo umela čitati Reči sto kazuju oči moje Kad bi mogla osetiti Koliko te one vole A prokleti teški snovi Daju mi samo tvoj lik Gledati moram tebe koju volim Al ostati nem, … Настави са читањем “Prokleta pesma”
Reči su moje nečujne
Samo mi oduzimaju dah
Ti ne znaš za njih
Za tebe su samo pepeo i prah
Kad bi samo umela čitati
Reči sto kazuju oči moje
Kad bi mogla osetiti
Koliko te one vole
A prokleti teški snovi
Daju mi samo tvoj lik
Gledati moram tebe koju volim
Al ostati nem, ostati tih
Ne mogu izdržati više
Na javi me od tebe dele
Ne daju mi da dodirnem kožu tvoju
Vec samo da osetim mirise njene
Kad bi samo mogla osetiti
Moje telo, kako tesko disem
Kako moja ruka drhti
Dok za tebe ovu pesmu pišem
Daje mi samo nadu kao zrno maka
Prokleta je pesma, koju pokreću snovi
Oni tužni, neostvareni
U kojima se ona koju nikad imati nećeš, zavoli