www.poezija.rs

Duh dobre volje

Često gledam stenu
Koju šiba plavo more
Tamo gde ljudi nema, na ostrvu
Poverujem u duha dobre volje

Verujem u jednakost
Svih stvorenja na obali
Priroda nam nudi bliskost
Mi bezimo, ostajemo podeljeni i mali

Meni tada prokljuca krv crvene boje
Kidam svake predrasude lanac
Ostvaljam plasljive da zive bez volje
Ja hocu biti jednak, nikome stranac

Jer ja razumem jezik nemušti
Poznat mi je jezik onih koji vole
Verujem da svi treba da budemo isti
Svi jedanki pred duhom dobre volje

Zastao sam iznenada
Da razgledam oko sebe
Ovaj  čudni svet
“Zemljo moja
Koji li je slikar bojio tebe?”

Ti stvaraš najlepše slike
Najdivnije su tvoje boje
Zelena brda
Plave reke
Sve ti dobro stoje

I sve mi je to lepo, nedodirljivo
Onda sa osmehom
pogledam gore
Vidim sivo nebo, munje sevaju
Zakleo bih se,
kad pogledam malo bolje
Mogu videti više sile
kako se bore

I ne pomeram pogled
Cekam početak borbe, cekam kisu
Ona počinje da pada
Prvo slabo, pa sve jače
I na kraju izgleda
Kao suze na mom licu

Ko je jači, ne znam
Gledam boju plavu
Uzimam par kamenčića
Pravim žabice po reci
Pored koje stojim
Remetim kapljice kiše
Svaka kap kao kamen pada
Na savrsentvo plavog lica

Nebo se sada sasvim spustilo
Nestadoše sve boje
Sada naprežem pogled
Da vidim na obalu drugu
Uzalud sve je sivo
Ne mogu videti svet

Ipak se trudim
Sto duze gledam pričinjava mi se
Silueta sa velikom glavom
Ne, ne čekaj da pogledam bolje
Nije to prividjenje nije
To je devojka sa kisobranom

Bas kao u nekom filmu
Sve je nestvarno, iluzija
Pored svog tog sivila
Meni narandžasta boja
Tog najlepseg kišobrana
Kao letnje Sunce
Pravo u oči sija

Gledao sam u kisobran dugo
Samo da vidim ko ce duže
Ja da ga posmatram
Ili kisa da ga tuče
Ko je jači nebo ili reka?
Boja siva ili boja plava
Ma samo hocu da joj vidim lice
Čini mi se da stojećki spava

Nemoguće, ona leti
Trljam oči ne prihvatam
Više se ne pitam ko je
Već sta je ono
Više ništa ne shvatam

Kakav čudan san
Lud sam, oči me varaju
Štipam sebe da se probudim
Ne, ne mogu ja da poludim
Neću u ludačku košulju

„Stani, stani!“ prokleta kišo
Vikao sam ka nebu dugo
Odjednom se pojavi sunce
Za njim dođe duga
„ Ja sam svetitelj, nebo me sluša“
Pomislio sam naivno
Kao da je priroda
Posle kiša mogla doneti
Bilo šta drugo

Sve je gotovo,
Čudan osećaj je prošao
Nestala je boja najlepša
Samo kad bih znao
Gde je boja naranžasta?
Gde je lepa devojka?
Tada sam je video
Skupila je kišobran
I svojim putem otišla
Nije ona nikakva iluzija
Niti je letela
Već čovek kad voli
Lako maštu u stvarnost pretvara