КРСНА СЛАВА
Још свјетлости дневне нема, а кућа је обасјана,
још мирују звона Света, а душа се сретна смије,
гласом свих ми праотаца одјекује зора рана:
“Пали свијећу домаћине, свану Свети Игњатије!”
Вријеме данас не постоји, будуће се с` прошлим стапа,
ево стижу прађедови да славе са потомцима,
предводи их стари Малеш показујућ` врхом штапа:
“Ту се слави стара Слава, ту још вјерних Срба има!”
“Ту поштују мој аманет, ту кандило и сад гори,
пред Иконом заштитника рода нашег, још се моле”.
Војвода се смијеши стари, док прађеду мојем збори:
“Благословен био сине, још Те чеда Твоја воле.”
А прађед се усправио, прса му се надимају,
из ока му суза блиста, старачком је руком скрива,
њом милује оца мога, к`о ђедови што то знају:
“Благословен био сине, још је наша лоза жива!”
И отац се благо смијеши, само Он је тако знао,
у око му небо стало, Рај Му видим у очима,
па је тако благородно свог унука дотакао:
“Благословен био сине, па унуке дочекао!”
И сви тако као један, Светитељу приступаше
главе своје приклонише, да Му руку цјеливају:
“Хвала Свети Игњатије, не тражимо ништа више,
јер виђесмо да потомци, прадједовски завјет знају!”
Невен Милаковић
