Sa prozora puca pogled
na dinarske visine
u srcu strahova led,
otac me teši
ne brini sine.
Vetar sa Dinare brije
oca i sina strepnja peče,
opet mora da se bije
opet mračno Kninsko veče.
Pamtim oca ponosnog vojnika
mladog čoveka punog nade
oficira otadžbine lika pobednika,
u srcu večno urezana slika
u istorijskoj drami stari grade.
Crni dani,mutna vremena,
pala su na tvoja ramena
delio sudbinu napuštenog naroda
doživeo kraj tragičnog ishoda,
u danima krvavog mraka
nosio si radoznalog dečaka.
Koliko si gutao muke
koliki teret vukle tvoje ruke.
Dolinama se prolamao lelek
jauci ranjenih boraca,
a pomoći ni za lek.
Bili su to dani jada,tuge,
teške godine borbe duge,
bili su to dani loši
zajedno smo zlo prošli.
Kad su grmele haubice
kad su padale granate,
gledali strahu u lice
prkosili terali inate.
Gledali lepote sa svilaje
prešli puteve do banije,
išli preko semberije i posavine
videli sve golgote krajine.
Sećaš li se oče,
vrhova Velebita,karinskoga mora
naše pesme preko koridora,
sećaš li se ratnih dana oče.
Delili gorčinu vojničkog hleba
ležali ispod zloslutnog neba
gledali istoriju kako se niže,
srca nam nikada
nisu bila bliže.
Bili smo jedno biće
nadali se da pobeda sviće
bili smo vezani jaki,
hoćemo li ikada oče
biti tako bliski.
Pitam se posle toliko godina
da li pamti grad Knin
kako su zajedno koračali
otac i sin.
