Znam da ništa ne znam
Verujem da ako bi prestao verovati
Postao bih vreća, vazduh il nekakva smesa
Hodajuće čudo od kostiju i mesa
Da ništa ne znam prihvatam lako
Svaka reč, svaki broj, sve skupljeno
Od sećanja sačuvano, za pamećenje kupljeno
I opet sve praznina, čega nema? Čega ima?
Nikad se ne zna šta će novo da se sazna
Danas osećaš svaki dodrir i slika ti je jasna
Sutra ti dodiri ne važe, ne osećaš ih, oni su sećanje
Nikad ni jedno slovo na isti način pročitano
Nikad ni jedno telo na isti način zagrljeno
Jer svako slovo je delić nikad iste reči
Svaka reč u rečenici znači nešto drugčije
Svako telo iste gradje, svako drugčiju tajnu krije
Uvek je sve isti šablon
Atomi isti, mrlje od mastila iste
I svaki jedinstven,
Ne bih mogao razumeti
Kad bih prestao verovati
Sve te sudbine, pojave, čestice
Znam da ništa ne znam
Lakše mi je da osećam
Tako u pamćenje bolje urežem svaki dodir
I to oživi u meni, kao da se u trenutku dešava
Jer čovek samo u šta veruje može i da sačuva
Često mogu poverovati da mi ceo svet pripada
Zelja da razumem ko pokrenu reke, ko izmisli vetar
U meni bukne i brzo me savlada
Zavolim ono nepoznato o čemu ništa ne znam
Kopam, urezujem, pamtim dok zeljeno ne saznam
I uvek iste reči motva bruje usnama
Znam da ništa ne znam