Љубодраг Обрадовић
ЈАБУКЕ И ДУЊЕ
Јабуке и дуње,
на ормару стоје.
Ја и сад чезнем,
у одаје твоје.
Да уз месец до зоре,
љубав искримо бајну
и уз игру и развигоре,
тонемо у слатку тајну.
Да опије ме светлост блага,
док игром тела и ватром у ставу
онако нежна и нага,
све снове рушиш ми у јаву.
Да страст и жудња,
у љубавни нас вртлог узнесу.
И заискри осмех наш,
кад нас грч и срећа понесу.
Твоја лепота и моја чежња…
И лепа успомена се измами.
Лутали смо некад пејзажима тела,
сад лутамо кроз живот сами.
Јабуке и дуње,
на ормару нек одстоје.
Само да опет смем,
у лагуне твоје! ?
© Љубодраг Обрадовић
Арт ансамбл Мајка Јевросима из Крушевца
Јелена Ђорђевић
Милан Милојевић, Владица Радојевић и Милан Спасојевић – Спаса
Арт ансамбл Мајка Јевросима из Крушевца
Радован Ђорђевић
АФОРИЗМИ
Збогом, испратише нас деца у дом за старе.
Осетише да немамо више паре.
А и кажу, шта ће Вама паре,
кад немате више здравље.
И тако, кажу нама деца,
да ми не би добили сломове,
боље да Вас сместимо у домове.
Кад је тако, пристајемо на све.
А ако се сетите,
Ви нас некад и посетите.
© Радован Ђорђевић
Ода Геронтолошком центру Крушевац
Ево седим заваљен у удобну фотељу центра. У ову хуманитарну установу сам дошао пре шест месеци. Окружује ме велика пажња докторки које се здушно и стручно брину о нама корисницима, овог хуманитарног дома…
Морам напоменути и остало особље где бригу о нама крисницима дома с пажњом и бригом воде медецинске сестре као и медицински техничари. За сву похвалу су и социјални радници на челу са нашом директорицом. Похвалићу куваре, као и наше сервирке које нам сервирају храну у беспрекорно чистој трпезарији. Љубазност дугујемо и нашим девојкама у вешерају. Као и нашим фризерима који брину о нашем лепом изгледу.
Ово говорим у име свих нас корисника овог много људског хуманитарног дома, али морам рећи да ми је сво ово доброчинство било недостижно и непојмиво, све док нисам постао корисник дома. Сећам се да сам остао сам без дома свог, заборављен од свих и изгубљен у времену. Седим и даље у мојој фотељи у клубу овог дома гледајући ТВ и посматрам остале кориснике који проводе време као и ја. Сви су некако одсутни у својим мислима. Довољно је само да се мало врате уназад и сете се како и зашто су остали сами и поред свега лепог што нам се овде пружа живот иде даље.
